Page 574 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

сигурно неће дати. Син ће, презирући ме, расти крај оца кога сам ја напустила. Разумеј да ја
волим, чини ми се једнако, али оба више него себе, два бића - Серјожу и Алексија.

Она изиђе на средину собе и стаде пред Доли, стежући рукама груди. У белом пењоару,
њена фигура изгледаше особито велика и широка. Она погну главу и гледаше испод обрва
светлим влажним очима малену и мршаву Доли, жалосну у њеној закрпљеној кошуљи и
ноћној капици, која је сва дрхтала од узбуђења.

- Ја волим само та два бића, а она искључују једно друго. Не могу да их спојим, а то је оно
једно што ми треба. А ако тога нема, онда ми је све свеједно. Све сасвим свеједно! И некако
ће се све свршити, и зато не могу и не волим да говорим о томе. Дакле, немој да ме
прекореваш, не осуђуј ме низашта. Ти, са твојом чистотом, не можеш схватити све оно са

чега ја страдам.
Она приђе, седе поред Доли, и загледајући као кривац у њено лице, узе је за руку.

- Шта мислиш? Шта мислиш о мени? Не презири ме. Ја нисам за презирање. Ја сам
несрећна. Ако је ико несрећан, то сам ја - рече, и окренувши се од ње заплака.

Кад остаде сама, Доли се помоли богу и леже у постељу. Из дубине душе је жалила Ану
за све време док је разговарала с њом; али сад није могла да присили себе да мисли о њој.
Успомене на кућу и децу ницаху у њеној уобразиљи са новим за њу чарима, у некаквом новом
сјају. Тај њезин свет учини јој се сад тако мио и драг, да не хтеде више ниједан сувишни дан
провести изван њега и одлучи да сутра неизоставно отпутује.

Ана, вративши се у свој кабинет, узе чашицу, кану у њу неколико капљица лека чији се
знатан део састојао из морфијума, испи, поседе неко време непомична, па онда утишана и

весела уђе у собу за спавање.
Кад уђе, Вронски је пажљиво погледа. Тражио је трагове разговора који је она морала
имати с Доли оставши тако дуго у њеној соби. Али у Анином узбуђено - уздржљивом изразу,
који је нешто скривао, он не нађе ништа осим лепоте, на коју је додуше већ био навикао, али

која га још увек очараваше; знања о тој лепоти, и жеље да утиче на њега. Вронски не хтеде да
пита шта су говориле, али се надаше да ће Ана сама штогод рећи. Она рече само:

- Мило ми је што ти се Доли допала, Зар не?
- Па ја њу одавно познајем. Она је врло добра, чини ми се, mais excessivement terre - à -
[235]
terre. Ипак сам јој се врло обрадовао.

Он узе Анину руку и упитно јој погледа у очи.

Она, схвативши тај поглед друкчије, осмехну се.
Сутрадан, без обзира на молбу домаћице и домаћина, Дарја Александровна се спреми да

иде. Љевинов кочијаш, у своме старом кафтану и полукочијашком шеширу, са разнобојним
коњима запрегнутим у фијакер закрпљених крила, дође мрачан и одлучан пред кућна врата,
на платформу посуту шљунком.
Опраштање с кнегињицом Варваром и мушкарцима беше непријатно Дарји

Александровној. Пробавивши заједно један дан, и она и домаћини осетише да нису једно за
друго, и да је боље и да се и не зближују. Само је Ани било жао. Она је знала да сад, по
одласку Долином, нико више неће узбудити у њеној души она осећања која се у њој
пробуднше за време овог састанка. Додиривање тих осећања било је за њу болно, али она је