Page 576 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXV

Вронски и Ана проведоше цело лето и један део јесени на селу, под истим погодбама
живота, не предузимајући никакве мере за развод брака. Били су решили да никуд не иду; али
су обоје осећали, што су дуже живели сами, особито у јесен, без гостију, да неће моћи
издржати тај живот, и да ће морати да га промене.

На изглед, њихов је живот био такав да се бољи није могао пожелети: свега у изобиљу,
сви здрави, имали су дете, обоје су имали занимање. Ана је и без гостију исто онолико била
заузета собом, и врло је много читала - и романе и озбиљне књиге, које су биле у моди.
Поручивала је све књиге о којима се с похвалом говорило у страним новинама и часописима
које је примала, и читала је с оном пажљивошћу према садржини с каквом се чита у

усамљености. Осим тога, она је све предмете којима се занимао Вронски, изучавала по
књигама и специјалним часописима, тако да се он често обраћао њој у питањима спорта и
коњарства. И дивио се њеном знању и памћењу, али је ипак, у прво време, сумњајући, желео
потврде; она би налазила у књигама све о чему је он питао, и показивала му.

Уређење болнице такође ју је занимало. Не само да је помагала, него је много шта сама
уређивала и смишљала. Али је главна њена брига била ипак она сама - она сама уколико је
драга Вронском, уколико му може заменити све што је оставио. Вронски је ценио ту жељу
која је постала једина сврха њеног живота - да му се не само допада, него и да му служи, али
су га у исто време и мучиле љубавне мреже којима се она старала да га спутава. Што је више

времена пролазило, што се чешће виђао спутан тим мрежама, све више је желео, не да изиђе
из њих, већ да опроба да ли оне сметају његовој слободи. Кад не би било његове све јаче
жеље да буде слободан, да нема домаћих сцена када год треба да иде у град на скупштину, на
трке, Вронски би био потпуно задовољан својим животом. Улога коју је изабрао, улога
богатог поседника, из којих и треба да се састоји језгро руске аристократије, не само да је

одговарала његовом укусу, него му је сада, после пола године таквог живота, чинила све веће
и веће задовољство. А његов посао, у који је све више улазио, ишао је одлично. Без обзира на
огроман новац утрошен на болницу, машине, из Швајцарске поручене краве, и много шта
друго, он је био уверен да не расипа, већ да своје имање увећава. Тамо где се ствар тицала
прихода, продаје дрва и грађе, жита, вуне, издавања земље под закуп, Вронски је био чврст
као кремен и умео је да одржи цену. У пословима великог газдинства, како на овом тако и на
другим имањима, он се придржавао најпростијих метода, без ризика, и био је у највећој
мери штедљив, водио рачуна о свима ситницама газдинства. И поред све вештине и

лукавства Немца, који је Вронског наводио на куповине, и излагао сваки рачун тако да на
први поглед захтева велике своте, а пошто се мало просуди, нађе се да се исто то може
набавити и јевтиније, и одмах имати од тога и користи - Вронски се није Немцу подавао. Он
је саслушавао управника, испитивао га, и слагао се с њим само кад је оно што се поручивало