Page 561 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXI

- Не, мислим да је кнегиња уморна, а коњи је и не занимају - рече Вронски Ани која
предложи да се прошетају до коњушнице, где је Свијажски хтео да види новог пастува. - Ви
идите, а ја ћу отпратити кнегињу до куће, па ћемо поразговарати - рече Вронски - ако је по
вољи? - обрати се он гошћи.

- У коњима се нимало не разумем; врло радо - рече унеколико зачуђено Дарја
Александровна.

Видела је на лицу Вронског да је нешто хтео од ње. И није се преварила. Чим су кроз
вратанца опет ушли у врт, он погледа у страну куда је отишла Ана, и уверивши се да их она не
може ни чути ни видети, рече:

- Погодили сте да сам хтео да разговарам с вама - рече, гледајући у њу насмејаним очима.
- Не варам се, ви сте пријатељица Анина. - Он скиде шешир и извадивши рубац, избриса
њиме главу која је ћелавила.

Дарја Александровна ништа не одговори, само уплашено погледа у њега. Кад остаде
насамо с њим њу одједном обузе страх: насмејане његове очи, а строг израз лица, плашили су
је.

Најразноврсније претпоставке о ономе о чему се он спремао да говори с њом, плануше јој
у глави: »Молиће ме да дођем и да гостујем с децом код њих, а ја морам одрећи; или да у
Москви створим круг за Ану.. Или, можда, о Васењки Весловском и његовом ставу према
Ани? А можебити о Кити, о томе како се осећа крив пред њом?« Она је предвидела све што
би могло бити непријатно, а није погодила о чему је он заиста хтео да говори с њом.

- Ви имате утицај на Ану, она вас тако воли - рече он - помозите ми.

Дарја Александровна са упитном бојажљивошћу погледа у његово енергично лице, које,
час цело, час делимично, наилажаше на сунчано просијање у хладовини липа, час га опет
сасвим покриваху сенке - и чекаше шта ће он даље рећи. Али он је ишао поред ње ћутке,
вукући палицу по шљунку.

- Кад сте дошли к нама, ви, једина жена од пређашњих Аниних пријатељица - кнегињицу
Варвару не рачунам - онда разумем да сте то учинили не зато што сматрате наш положај за

нормалан, већ зато што, иако схватате сву тежину овога положаја, волите Ану, исто као пре, и
хоћете да јој помогнете. Јесам ли вас правилно разумео? - упита он обазревши се на њу.
- О, да - затварајући сунцобран одговори Доли - али...

- Дозволите - прекиде је он и нехотице, и заборављајући да тиме ставља своју
сабеседницу у незгодан положај, застаде, тако да и она би принуђена да стане. - Нико не
осећа више и јаче сву тежину Аниног положаја, него ја. И то је појмљиво, ако ми чините част