Page 501 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ове муве! - рече срдито Агафја Михаиловна. - Биће опет исто - додаде она.

- Ах, како је љубак, не плашите га! - неочекивано рече Кити гледајући у врапца који слете
на ограду терасе, и преврнувши петељчицу с малином поче је кљуцати.
- Да, али ти мало подаље од ватре - рече мати.

[166]
- A propos de Варењка - рече Кити француски, како су све време и говориле, да их
Агафја Михаиловна не би разумела. - Знате ли, maman, да ја данас, не знам зашто, очекујем
одлуку. Ви знате какву. Како би то добро било.

- Гле, како је вешта наводаџика! - рече Доли. - Како их опрезно и вешто саставља...

- Реците, maman, шта ви мислите?
- Па шта могу да мислим? Он је (под он подразумевао се Сергије Иванович) могао наћи

прву партију у Русији; сад већ није тако млад; ипак, знам да би за њега и сад многе пошле...
Она је врло добра, али он би могао...

- Али ви ћете разумети, maman, зашто се ни за њега, ни за њу ништа боље не да ни
замислити, Пре свега, она је дивна! - рече Кити савивши један прст.
- Она му се веома свиђа, то је истина - потврди Доли.

- Затим, он лично заузима такав положај у свету да му ни имање ни положај жене у свету
нису потребни. Њему треба само једно - добра, мила и мирна жена.

- Да, с њом човек може бити миран - потврди Доли.

- Треће, да га жена воли. А то постоји... То би тако добро било!... Чекам да се појаве из
шуме и да се све реши. Одмах ћу познати по њиховим очима. Тако бих се радовала! Како ти
мислиш, Доли!

- Та не узбуђуј се! Ти никако не треба да се узбуђујеш - рече мати.
- Ја се не узбуђујем, мама. Мени се чини да ће је он данас запросити.

- Ах, то је тако чудновато како и кад мушкарац проси девојку... Постоји као некаква
преграда, и она се одједном провали - рече Доли замишљено осмејкујући се и сећајући се

своје прошлости са Степаном Аркадијевичем.
- Мама, како је тата вас просио? - одједном упита Кити.

- Ничега необичног није било, врло просто - одговори кнегиња, али јој све лице засија од
те успомене.

- Де, како? Ви сте га, наравно, волели пре него што су вам допустили да говорите с њим.

Кити је налазила особиту драж у томе што је сад могла с матером као са себи равном да
разговара о најглавнијим питањима у животу жене.

- Разуме се да сам га волела; долазио је к нама на село.
- Али како се одлучило, мама?

- Ти сигурно мислиш да сте ви нешто ново измислили? Све је исто: одлучило се очима,
осмејцима...

- Како сте то лепо казали, мама! Баш истина, очима и осмејцима - потврди Доли.
- А какве је речи говорио?