Page 452 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XX

СМРТ

Сутрадан болесника причестише и освешташе му масло. За време обреда Николај Љевин
се ватрено молио. У његовим крупним очима, упереним на икону која беше намештена на сто

покривен шареним застирачем, изражавала се тако страсна молба и нада, да је Љевину било
страх гледати. Он је знао да ће ова страсна Николајева молба и нада учинити да му растанак
са животом, који је он тако волео, буде још тежи. Љевин је познавао брата и ток његових
мисли; знао је да његово неверовање није произишло отуда што би му без вере било лакше
живети; већ отуда што су савремено - научна објашњења појава у свету корак по корак
потискивала веровање - знао је дакле Љевин да Николајев садашњи повратак вери није био

законит, није дошао путем једне основне мисли, него је био привремен, себичан, са
безумном надом на оздрављење. Љевин је такође знао да је Кити још појачала ту његову наду
причама о необичним оздрављењима. Све је то Љевин знао, и било му је тешко и болно да
гледа тај поглед пун наде и молбе, ту мршаву руку која се једва подизала и на чврсто
затегнуто чело стављала знак крста, та истурена рамена и празне груди које не могу више
сместити у себе онај живот за који се болесник молио. За време молитве Љевин је чинио оно
што је пре тога хиљаду пута радио. Говорио је обраћајући се Богу: »Учини, ако постојиш, да

овај човек оздрави (то исто сам понављао много пута), и спасти ћеш и њега и мене«.
После миросања, болеснику би одједном много боље. Није кашљао ниједанпут у току

једног сата, смешио се, љубио Китину руку, захваљивао јој кроз плач, говорио да му је добро,
да га нигде не боли, и да осећа снагу и апетит. Чак се сам подигао кад му донеше супу, и још
затражи и котлет. Ма колико безнадно било стање, ма како очевидно, при погледу на болнога,
да он не може оздравити, Љевин и Кити налажаху се тога часа у истом узбуђењу, срећном и
устрашеном: да се случајно не преваре.

- Боље? - Да, много. - Чудновато. - Нема ничега чудноватог. - Ипак је боље - говорили су
шапатом смешећи се једно на друго.

Заваравање није дуго трајало. Болесник мирно заспа, али га кроз пола сата разбуди
кашаљ. И одједном ишчезоше све наде, и његове и оних који су га окружавали. Стварност
мука ван икакве сумње, чак и без сећања на пређашње наде, уништи наде код Љевина и Кити,
и код самог болесника.

Не помињући више оно чему је веровао пре пола сата, као да се стидео и да се сећа тога,
он затражи да му даду јод за удисање који је био у стакленцету покривеном избоцканом
хартијом. Љевин му додаде теглицу, и онај исти Николајев поглед пун страсне наде са којом
је примио свештање масла, беше сад уперен у брата тражећи од њега потврду докторових