Page 411 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 411

ипак, он не вреди ни за њен прсг. Зар не?

      - Не, он се мени јако свиђа. Не зато што је мој будући beau-frère                   [139]  - одговори Љвова. -
  И како се лепо држи! А тако је тешко држати се лепо у том положају, не бити смешан. Он
  није смешан, није усиљен, види се да је ганут.

      - Ви као да сте се надали томе?

      - Готово. Она га је увек волела.

      - Е, да видимо ко ће од њих први стати на ћилим. Ја сам то саветовала Кити.
      - Свеједно - одговори Љвова - све смо ми покорне жене, такво нам је опредељење.

      - А ја сам баш нарочито прва стала кад сам се венчавала с Василијем. А ви, Доли?

      Доли је стајала поред њих, слушала их, али није одговарала. Била је ганута. Очи су јој
  биле  пуне  суза  и  не  би  могла  ништа  рећи  да  се  не  заплаче.  Она  се  радовала  због  Кити  и
  Љевина;  враћајући  се  мислима  своме  венчању,  погледала  је  у  задовољког  Степана
  Аркадијевича; заборави сву садашњост, и сећала се само своје прве невине љубави. Она се

  сети  не  само  себе,  него  и  свију  познатих  јој  и  блиских  жена:  сећала  их  се  у  оном
  јединственом свечаном за њих тренутку кад су све оне, тако као Кити, стајале под венцем, с
  љубављу,  надом  и  страхом,  у  срцу,  одричући  се  прошлости  и  ступајући  у  тајанствену
  будућност. Међу свима тим младама које су јој долазиле на памет, она се сети и своје миле
  Ане, о чијем је разводу ту скоро слушала појединости. И Ана је, исто тако чиста, стајала у
  цвећу од поморанџе и велу. А сад? - »Ужасно невероватно« - рече у себи.

      Али нису само сестре, пријатељице и рођаке пратиле све појединости свештенодејства;
  туђе  жене,  посматрачице,  са  великим  узбуђењем  пратиле  су  сваки  покрет,  израз
  младожењина и младина лица, и чисто љутећи се нису одговарале, а нису ни слушале речи

  равнодушних мушкараца који су правили шаљиве узгредне примедбе.
      - Што ли је тако уплакана? Можда се преко воље удаје?

      - Зар за таквог ђиду преко воље? Кнез је, шта ли?

      - А то јој је сестра, она у белом атласу? Пази, сад ће да се раздере ђакон: »да боитсја
  својего мужа«.
      - Чудовско свештенство?

      - Синодско.

      - Питала сам лакеја. Каже да ће одмах да је води на своје имање. Страшно је богат, кажу.
  Зато су је и дали.

      - Не, леп је то пар.

      - Ето, ви сте, Марија Власјевна, говорили да се карналини                     [140]  друкчије носе. Погледај

  ону у цомоту,    [141]   кажу да је посланиковица, како је сва убрана... Овако, па онда тако.

      - Како је љупка млада, накићена као овчица! Свеједно шта кажу, ја жалим девојку.
      Тако се говорило у гомили посматрачица које су успеле да се пробију у цркву.
   406   407   408   409   410   411   412   413   414   415   416