Page 416 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Анине, а знајући и Алексија Александровича и Вронског, Гољењишчеву се чинило да је он
потпуно разуме. Чинило му се да разуме и оно што она сама никако није поимала, наиме:
како може, учинивши мужа несрећним, напустивши и њега и сина и изгубивши своје добро
име, осећати се енергично веселом и срећном?

- У »Вођу« је поменут - рече Гољењишчев за палацо који је најмио Вронски. - У том

палацу се налазио диван један Тинторето [142] , из његове последње епохе.

- Знате шта? Време је дивно, хајдемо донде да још једном видимо кућу - рече Вронски
обраћајући се Ани.
- Врло радо, само да метнем шешир. Ви рекосте да је врућина? - рече, заставши код врата

и упитно гледајући у Вронског. И опет јој јасно руменило покри лице.
Вронски по њеном погледу схвати да она не зна у каквим односима он жели да буде с

Гољењишчевом, па се боји да се није случајно понашала друкчије него што би он хтео.
Он је погледа нежним, дугим погледом.

- Не, није баш много - рече.

И њој се учини да је све разумела, а што је главно, да је он задовољан њом; и осмехнувши
се на њега она брзим корацима изиђе.
Пријатељи се згледаше, и на лицима обојице појави се забуна: као да је Гољењишчев,

очевидно уживајући у њеној лепоти, хтео нешто да каже о њој, али није знао шта; а Вронски
као да је и желео то, и бојао се тога.

- Дакле тако - поче Вронски, да би почео ма какав разговор. - Ти си се дакле настанио
овде? И увек се занимаш истим? - настави, сећајући се да су му говорили да Гољењишчев
нешто пише.

- Да, пишем други део Двају начела [143] - рече Гољењишчев, планувши од задовољства
на то питање - управо, да се тачније изразим, не пишем, већ скупљам и припремам

материјал. Он ће бити много опширнији, и обухватиће готово сва питања. Код нас у Русији
неће да разумеју да смо ми наследници Византије - отпоче он дуго и ватрено објашњење.
Вронском беше с почетка незгодно што није знао први део Двају начела, о чему му је

писац говорио као о нечему познатоме. Али затим, кад Гољењишчев поче излагати своје
мисли, и Вронски могаше да га прати, он га је, и не знајући за Два начела, с пажњом слушао,
јер је Гољењишчев говорио лепо. Али је Вронског чудило и једило оно раздражљиво
узбуђење с којим је Гољењишчев говорио о свом предмету. Што је дуже говорио, очи су му
све више севале, све је брже одговарао својим тобожњим противницима, и све му је

немирнији и увређенији постајао израз лица. Сећајући се Гољењишчева као мршавог,
живахног, добродушног и племенитог дечака, увек првог ђака у корпусу, Вронски никако није
могао да разуме ову раздраженост, и није је одобравао. Нарочито му се није свиђала та

раздражљивост зато што није come il faut, [144] није достојна. Гољењишчев, човек из доброг
друштва, изједначава се с којекаквим пискаралима који га драже, а он се срди на њих. Вреди
ли то? То се Вронском није свиђало; али без обзира на то, он је осећао да је Гољењишчев
несрећан, и беше му га жао. Несрећа, готово умна поремећеност се видела на том
покретљивом, доста лепом лицу, за све време док је Гољењишчев, не опажајући чак ни

повратак Анин, журно и ватрено исказивао своје мисли.