Page 415 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

отвореним радосним лицем пружи руку своме бившем другу. Такав исти израз радости
замени пређашњи узнемирен израз на лицу Гољењишчева.

- Како ми је мило што сам те нашао! - рече Вронски показујући кроз пријатељски осмејак
своје снажне беле зубе.

- А ја чујем: Вронски, али не знам - који. Баш ми је мило!
- Хајдемо унутра. Како си, шта радиш?

- Ја живим овде већ друга година. Радим.

- А! - с учешћем рече Вронски. - Хајдемо унутра!

И по уобичајеној навици код Руса, уместо да на руском каже баш оно што хоће да сакрије
од слугу, он проговори француски.
- Познајеш ли Карењину? Ми путујемо заједно. Сад идем к њој - рече на француском,
пажљиво загледајући у лице Гољењишчеву.

- А! Нисам знао (мада је знао) - одговори равнодушно Гољењишчев. - Јеси ли одавно
допутовао? - додаде.

- Ја? Пре четири дана - одговори Вронски, и још једном пажљиво загледа у лице своме
другу.

»Да, он је честит човек и гледа на ствар како треба - рече у себи Вронски, схвативши
значај израза лица Гољењишчевог и промене разговора. - Могу га упознати с Аном, он гледа
на ствар како треба.«

За ова три месеца која је провео с Аном на страни, Вронски би при сусрету с новим
људима свакад задавао себи питање: како ће ново лице гледати на његове односе према Ани,
и, већим делом код мушкараца, налазио разумевање како треба. Али, ако би упитали и њега,
и оне који су разумевали »како треба«, у чему се састојало то разумевање, и он и они би се

нашли у великој тешкоћи.
У ствари, они који су разумевали, по мишљењу Вронскога, »како треба«, нису никако

разумевали, него су се, уопште, држали онако како се држе лепо васпитани људи у односу
према свима сложеним и неразрешивим питањима која са свих страна окружују живот -
држали су се пристојно, избегавали наговештаје и тугаљива питања. Чинили су се да
потпуно разумеју и чак одобравају његов поступак, али држе за неумесно и излишно да све
то објашњавају.

Вронски одмах погоди да је Гољењишчев један од таквих, и зато му се двојином обрадова.
И збиља, Гољењишчев се понашао према Карењиној, кад јој је био представљен, онако како
је Вронски само могао пожелети. Очевидно без и најмањег усиљавања, Гољењишчев је
избегавао сваки разговор који би могао створити непријатности.

Он није познавао Ану раније, и био је изненађен њеном лепотом, а још више оном
простотом с којом је она примала свој положај. Она поцрвене кад Вронски уведе
Гољењишчева, и то детиње руменило, које покри њено отворено и лепо лице, изванредно му
се свидело. Али му се особито свиђало што Ана одмах, и као нарочито, да не би било

неспоразума пред страним човеком, назва Вронског просто Алексијем, и рече да прелази с
њим у најмљени дом који се овде зове палацо. Овај отворен и прост однос према свом
положају допаде се Гољењишчеву. Гледајући на добродушно веселе, енергичне покрете