Page 391 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIII

Рана Вронскога била је опасна, иако је мимоишла срце. Неколико дана лебдео је између
живота и смрти. Кад је први пут могао да проговори, у соби је била само Варја, жена
братова.

- Варја - рече он гледајући у њу строго - ја сам се нехотице ранио. Молим те, не говори
никад о томе, и тако реци свима. Иначе, сувише је глупо.

Не одговарајући му ништа Варја се наже над њим и с радосним осмејком погледа му у
лице. Очи су му биле сјајне, не грозничаве; али им је израз био строг.

- Е, хвала богу! - рече она. - Боли ли те што?
- Помало овде. - Он показа на груди.

- Дај да те превијем.

Он је ћутећи и стегнувши своје широке вилице гледао у њу док га је превијала. Кад је
свршила, рече јој:
- Нисам у бунилу; молим те, учини да се не говори да сам нарочито пуцао на себе.

- Нико то и не говори. Само, надам се да више нећеш нехотице пуцати - рече она с
упитним осмејком.

- Сигурно нећу, а боље би било...

И он се мрачно осмехну.

Без обзира на ове речи, и на осмејак, који тако поплашише Варју - кад прође запаљење, и
кад се Вронски поче опорављати, он осети да се потпуно ослободио једног дела своје муке.
Овим поступком као да је спрао са себе срамоту и унижење које је пре осећао. Сад је могао
мирно мислити о Алексију Александровичу. Признавао му је сву његову великодушност, и
није се више осећао понижен. Осим тога, поново је ушао у ранији колосек живота. Видео је
могућност да без стида гледа у очи људима, и да може живети руководећи се својим
навикама. Једно само није могао да ишчупа из срца, иако се непрестано борио с тим

осећањем, а то је било жаљење, до очајања, што је Ану занавек изгубио. То се сада, пошто је
пред мужем искупио своју кривицу, мора одрећи ње; и убудуће никад више не стати између
ње покајне и њеног мужа - било је чврсто одлучено у његовом срцу; али није могао из свога
срца да ишчупа жалост за губитком њене љубави, није могао да избрише из успомена
тренутке среће које је преживео с њом, које је онда тако мало ценио, а који су га сад у свој

својој лепоти у стопу пратили.
Серпуховски беше смислио да га премести у Ташкент, и Вронски, без најмањег колебања,
пристаде на ту понуду. Али уколико се више примицао дан одласка, утолико му је тежа била
жртва коју је приносио ономе што је сматрао за обавезно.