Page 387 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXII

Степан Аркадијевич уђе у кабинет Алексија Александровича с оним унеколико свечаннм
изразом лица с којим је седао на председничко место на својим седницама. Алексије
Александрович шетао је по соби са забаченим рукама на леђима, и мислио о истој ствари о
којој је Степан Аркадијевич разговарао са његовом женом.

- Да ти не сметам? - рече Степан Аркадијевич одједном осетивши у себи збуњеност, на
коју није био навикао. Да би сакрио ову збуњеност, он извади тек купљену кутију за
цигарете, с новим начином отварања, помириса кожу и извади цигарету.

- Не. Ти као да нешто желиш? - нерадо одговори Алексије Александрович.

- Јест, желео бих... треба да раз... да, треба да разговарам с тобом - рече Степан
Аркадијевич с чуђењем осећајући непознату му бојажљивост.
Ово осећање беше тако изненадно и необично да Степан Аркадијевич не поверова да је

то глас савести који му говори да је ружно оно што намерава да уради. Степан Аркадијевич
се присили и савлада бојажљивост која наиђе на њега.

- Надам се да верујеш у моју љубав према сестри, и у искрену оданост и поштовање
према теби - рече он црвенећи.
Алексије Александрович стаде и ништа не одговори, али лице његово порази Степана

Аркадијевича изразом покорне жртве.
- Имао сам намеру, хтео сам да говорим о сестри, и о вашем узајамном положају - рече

Степан Аркадијевич борећи се још једнако са необичном му стидљивошћу.
Алексије Александрович тужно се осмехну, погледа у шурака, и не одговарајући приђе
столу, узе с њега започето писмо и даде га шураку.

- Ја непрестано мислим о томе. И ево шта сам почео да пишем, рачунајући да ћу боље
казати писмено, и пошто сам видео да је моје присуство дражи - рече он пружајући писмо.

Степан Аркадијевич узе писмо, са двоумицом и чуђењем погледа у тамне очи које се
непомично зауставише на њему, и поче читати.

»Ја видим да вам је моје присусгво терет. Ма колико да је мени тешко било да у то
поверујем, видим да је тако, и да друкчије не може бити. Не кривим вас, и бог ми је сведок
да сам, видевши вас за време ваше болести, из свег срца решио био да заборавим све што је
било међу нама, и да отпочнем нов живот. Не кајем се, и никад се нећу покајати за оно што

сам учинио; желео сам само једно - желео сам вам добра, добра вашој души, а сад видим да
то нисам постигао. Реците ми сами: шта вам може дати истинску срећу, и мир вашој души. Ја
се сав предајем вашој вољи и вашем осећању правичности.«
Степан Аркадијевич врати писмо натраг, али са истом сумњом гледаше у зета, и не знаше