Page 389 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

зато што му осећање властитог достојанства, и поштовање према религији нису допуштали
да прими на себе кривицу за фиктивну прељубу; а још мање да допусти, да жена, којој је
опростио и коју воли, буде изобличена и осрамоћена. Развод се показа као немогућан још и
из других, важнијих узрока.

Шта ће бити са сином у случају развода? Оставити га матери, било је немогућно.
Разведена мати имаће своју незакониту породицу, у којој би положај пасторка, и његово
васпитање, на сву прилику били рђави. Да га остави код себе? Знао је да би то била освета с
његове стране, а што није хтео. Али, осим тога, развод се Алексију Александровичу чинио

као нешто најнемогућније зато што пристајући на развод, самим тим упропашћује Ану. Њега
су у души такле речи Дарје Александровне у Москви, да он, одлучујући се на развод, мисли
само о себи, а не мисли да ће тиме Ану упропастити занавек. И сад, кад је те речи довео у
везу са својим опроштајем, и са оданошћу према деци, он их је разумео на свој начин.
Пристати на развод, дати њој слободу, значило је, по његовим појмовима: себи ускратити

последњу везу која га држи за живот - децу, коју је волео; а њој одузети последњи ослонац на
путу добра, дакле вргнути је у пропаст. Ако она постане разведена жена, она ће се, он то зна,
сјединити с Вронским, и та ће веза бити незаконита и грешна, јер жена, по црквеном закону,
не може ступити у други брак док јој је муж жив. »Она ће се сјединити с њим, а кроз годину -
две, или ће он њу оставити, или ће она ступити у сличне односе с другим - мислио је
Алексије Александрович. - И ја ћу, ако дам пристанак на незаконити развод, бити крив за
њену пропаст.« Све је ово разматрао већ стотину пута, и уверио се да развод не само да није
проста ствар, као што говори његов шурак, него је потпуно немогућна ствар. Не верује он

ниједној речи Степана Аркадијевича; на сваку његову реч има он хиљаде против - доказа; али
га слуша, јер осећа да се његовим речима изражава она моћна груба сила која управља
његовим животом, и којој се он мора покорити.

- Питање је само у томе: како, под каквим условима ћеш ти пристати на развод. Она
ништа неће, и не сме да те моли, она све оставља твојој великодушности.

»Боже мој! Боже мој! Зашто?« помисли Алексије Александрович, и сети се оне
појединости развода при којој муж узима кривицу на себе, и оним истим покретом којим се
Вронски заклањао, заклони и он лице рукама од стида.

- Ти си узбуђен, ја то разумем. Али ако размислиш...
»И ономе који те удари по десном образу, подметни и леви; и ономе који ти скине
хаљину, дај и кошуљу«, помисли Алексије Александрович.

- Да, да! - узвикну пискавим гласом - ја ћу узети срамоту на себе, даћу и сина, али... али
зар не би било боље да се тога оставимо? Уосталом, ради шта хоћеш...

И окренувши се од шурака тако да га овај није могао видети, седе на столицу крај
прозора. Било му је жао, било га је стид, али заједно с тим јадом и стидом осећао је и радост
и милину пред својом узвишеном скрушеношћу.

Степан Аркадијевич је био ганут. Он поћута.

- Алексије Александровичу, веруј ми да ће она умети да цени твоју великодушност - рече
он.

- Очевидно, таква је била божја воља - додаде, и кад изговори то, осети да је то било
глупо, и једва се уздржа да се не насмеје својој глупости.