Page 389 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 389

зато што му осећање властитог достојанства, и поштовање према религији нису допуштали
  да прими на себе кривицу за фиктивну прељубу; а још мање да допусти, да жена, којој је
  опростио и коју воли, буде изобличена и осрамоћена. Развод се показа као немогућан још и
  из других, важнијих узрока.

      Шта  ће  бити  са  сином  у  случају  развода?  Оставити  га  матери,  било  је  немогућно.
  Разведена  мати  имаће  своју  незакониту  породицу,  у  којој  би  положај  пасторка,  и  његово
  васпитање, на сву прилику били рђави. Да га остави код себе? Знао је да би то била освета с
  његове стране, а што није хтео. Али, осим тога, развод се Алексију Александровичу чинио

  као нешто најнемогућније зато што пристајући на развод, самим тим упропашћује Ану. Њега
  су у души такле речи Дарје Александровне у Москви, да он, одлучујући се на развод, мисли
  само о себи, а не мисли да ће тиме Ану упропастити занавек. И сад, кад је те речи довео у
  везу  са  својим  опроштајем,  и  са  оданошћу  према  деци,  он  их  је  разумео  на  свој  начин.
  Пристати  на  развод,  дати  њој  слободу,  значило  је,  по  његовим  појмовима:  себи  ускратити

  последњу везу која га држи за живот - децу, коју је волео; а њој одузети последњи ослонац на
  путу добра, дакле вргнути је у пропаст. Ако она постане разведена жена, она ће се, он то зна,
  сјединити с Вронским, и та ће веза бити незаконита и грешна, јер жена, по црквеном закону,
  не може ступити у други брак док јој је муж жив. »Она ће се сјединити с њим, а кроз годину -
  две,  или  ће  он  њу  оставити,  или  ће  она  ступити  у  сличне  односе  с  другим  -  мислио  је
  Алексије Александрович. - И ја ћу, ако дам пристанак на незаконити развод, бити крив за
  њену пропаст.« Све је ово разматрао већ стотину пута, и уверио се да развод не само да није
  проста ствар, као што говори његов шурак, него је потпуно немогућна ствар. Не верује он

  ниједној речи Степана Аркадијевича; на сваку његову реч има он хиљаде против - доказа; али
  га  слуша,  јер  осећа  да  се  његовим  речима  изражава  она  моћна  груба  сила  која  управља
  његовим животом, и којој се он мора покорити.

      -  Питање  је  само  у  томе:  како,  под  каквим  условима  ћеш  ти  пристати  на  развод.  Она
  ништа неће, и не сме да те моли, она све оставља твојој великодушности.

      »Боже  мој!  Боже  мој!  Зашто?«  помисли  Алексије  Александрович,  и  сети  се  оне
  појединости развода при којој муж узима кривицу на себе, и оним истим покретом којим се
  Вронски заклањао, заклони и он лице рукама од стида.

      - Ти си узбуђен, ја то разумем. Али ако размислиш...
      »И  ономе  који  те  удари  по  десном  образу,  подметни  и  леви;  и  ономе  који  ти  скине
  хаљину, дај и кошуљу«, помисли Алексије Александрович.

      - Да, да! - узвикну пискавим гласом - ја ћу узети срамоту на себе, даћу и сина, али... али
  зар не би било боље да се тога оставимо? Уосталом, ради шта хоћеш...

      И  окренувши  се  од  шурака  тако  да  га  овај  није  могао  видети,  седе  на  столицу  крај
  прозора. Било му је жао, било га је стид, али заједно с тим јадом и стидом осећао је и радост
  и милину пред својом узвишеном скрушеношћу.

      Степан Аркадијевич је био ганут. Он поћута.

      - Алексије Александровичу, веруј ми да ће она умети да цени твоју великодушност - рече
  он.

      - Очевидно, таква је била божја воља - додаде, и кад изговори то, осети да је то било
  глупо, и једва се уздржа да се не насмеје својој глупости.
   384   385   386   387   388   389   390   391   392   393   394