Page 65 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 65
*
Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene, nego
povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava.
To, naravno, nije cela mudrost života, ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje.
*
Ne, nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. Nažalost. Ostane nešto,
ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. I mi se osećamo kao
čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno, pa ga zaboravio s vremenom tako da
mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju, i podseti ga nejasno na vremena kad je
živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik.
*
Biti sopstvenik a ne postati mizantrop isto je tako teško kao biti siromah a ne biti ogorčen
ili zavidan; možda i teže.
*
Da, mi smo stariji, ali svet je mlađi nego što je nekad bio. To je radost naše starosti. I to je
23
dobro, jer svi znamo da starost obično nijebogata radostima.
Često sam o tome mislio, ali nikad jasno i do kraja, a jutros mi se odjednom ukazala cela
istina. Meni je ona jasna, ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem.
Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj
završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i
izvode tek docnije, u toku godina, pod uticajem urođenih nagona i prilika, i pojava sa
kojima se susreću.
Takvi ljudi su, i kad prividno izgledaju „normalni“, prava čudovišta. Već pri prvom dodiru
primećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu. Žive kao uzeti, sa bezbroj
kompleksa i opterećenja, prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu,
dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. Oni su nesposobni ili samo
delimično sposobni za obične ljudske akte ljubavi, mržnje, gneva, dobrote, jer ih poznaju
izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi. Tako je sve sa čim se u životu
sukobljavaju za njih u isto vreme i novina i uspomena. To ih, razumljivo, koči u donošenju
i izvršavanju svih odluka. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima.
*
Čudesno je gledati kako se ponekad - istina, retko! - naše slutnje ostvaruju; ali slutnja ima
od dve ruke. Jedne, koje lažu, i druge, koje se ostvaruju. Velika je muka i zabuna našeg
života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih, a koje u
druge. Tako se dešava, i vrlo često, da ne poverujemo onim slutnjama koje
nagoveštavaju istinu, a povedemo se za onima koje lažu.
