Page 318 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Tu se negde, kao na zatalasanom bioskopskom platnu, gubi i gasne i ova čudna reč sa
svim svojim značenjima.

Uranila Kosovka devojka,

uranila rano u nedelju,

u nedelju prije jarka sunca

zasukala bijele rukave,

zasukala do bijeli lakata

na plećima nosi leba bela

u rukama dva zlatna kondira.

Ovde sve sija i blešti od belina raznih tonova i različitog porekla. Nisu beli samo rukavi,
lakti ni hlebac, nego neki beli sjaj kao da se širi od „devojke“, od „nedelje“, „jarkog sunca“ i
„zlatnih kondira“. Ta belina nije samo fizičke prirode, ona kao da izbija iz celog ovog
svečanog devojačkog pohoda na uzvišenu humanitarnu misiju spasavanja ranjenika.

*

Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba.

Da li i vama, kao meni, izgleda zanimljiva, zvučna i lepa reč danguba - dangubiti?

U njoj ima, kako se meni čini, i nečeg moralistički prekornog i mrgodnog i, u isto vreme,
nečeg vedrog, nasmejanog i prpošnog, nečeg romantičnog.

*

Opet sam zabeležio jednu od onih divnih i ređih reči koje nas iznenade i obraduju kao
neobičan mineral ili redak cvet pored puta.

Neki dan je to bila danguba, a danas je reč: skrasiti se, bogata i mnogostruka smislom i
zvukom, i lepa kao i ona prva.

*

Ali pored reči koje me tako povremeno ozare, obraduju i nadahnu, ima i takvih koje me
pogode kao udarac iz tame, zabrinu i rastuže, i odvedu moje misli na zla bespuća, koja
nikom ne želim. Takve su, na primer, reči: smicalica, kolega, promašaj. Navodim samo tri,
ali to ne znači da ih nema još priličan broj.

*