Page 317 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 317

Večiti kalendar maternjeg jezika






       UVOD u „VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA“ trebalo bi da bude otprilike ovo:


       Ovde će - to je moja namera - na desetinama i desetinama stranica biti govora o
       stotinama reči, možda i više, ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju, jer od njih i tako sve
       najviše zavisi.

       Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u
       susretu i bližem dodiru sa nekim rečima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog
       pisca; možda. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o rečima koje sam izabrao neće
       podudarati sa mojima. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu
       neshvatljive i izgledati neosnovane. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno.
       Ali, sve ako i bude tako, ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim, ili
       bar ne više nego što su to ostali moji radovi. Ukoliko ove reči u vama ne izazovu ista ili
       slična osećanja, vi možete potražiti druge reči sa kojima ćete moći igrati svoju igru.
       Glavno je da se pokaže da je igra moguća.

       U svakom slučaju, molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije; ništa do zapise
       jednog pesnika o njegovim susretima sa rečima.


                                                            *


       BEO, BELA, BELO - lepa i tajanstvena reč sa više značenja. Pun je narodni govor te reči
       u raznim značenjima, kao i mitologija, poezija, geografija, i botanika i zoologija. Beli svet,
       beli dan, beli car, bele pčele, bela zastava, bela magija, na belom hlebu, beli udovac,
       „beloruka Junona“    102 , bela vrana, belouška, beli bor, beli slez, Belić, Beljanski, Belogrlić,
       Belobrk, Belostenec, Bjelopavlić, Beli Nil, Bela Crkva, Bijelo Polje, Bela Palanka, i možda
       stotine takvih mesta u svetu, sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u
       Prešernovoj poeziji. („Ni blizu, ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije.“)

       Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je, evo, celu jednu belu stranicu i
       ispunila bi možda još mnogo prostora, a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante,
       ni da objasni svoje višestruko značenje, ni označi svoj krajnji domašaj. Stajala bi i dalje
       pred nama, svetla, moćna, zvučna i bleštava, a nejasna i teško objašnjiva: beo, bela,
       belo. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu.


       Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku, u vezi sa ovom rečju, javlja lik
       precvetale lepotice Ciganke sa Čubure. Bilo je to pre mnogo godina, a kao da je sada
       gledam pred sobom.


       Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. Ona je malko nagnuta, zagledana u svoju
       čašicu. Ostarela je pre vremena; jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno, to su beli, čvrsti
       zubi koji povremeno blesnu, dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i
       o tragediji u kojoj ga je izgubila.


       - A volela sam ga, gospodine! Jaooo, volela sam ga kao belog boga!
   312   313   314   315   316   317   318   319   320   321   322