Page 313 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji, gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo
uzalud nastoji da postane grad, video sam u zimsko predveče četiri Ciganina. Violina, dve
žute trube i bubanj. Naježeni od studeni, bez zimskih kaputa, sa rukama u džepovima i
instrumentima pod miškom, gacali su blatnom susnežicom. Trojica prvih bili su visoki i
povijeni. Treći je bio omalen i nakrivljen. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki
bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. S mukom je izvlačio iz blata kratke
noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i
mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih, ma koliko da se lomio i nastojao da održi
korak. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obazirući se na druga sa
bubnjem, koji je takođe hteo nešto da kaže. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i
njegov beznadan napor da ih sustigne, da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on
svoju reč, sve je to davalo sliku krajnje bede, nemoći i uzaludnosti.

Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani, ali ne kao jedan trenutak
dana i jedna od mnogobrojnih slika, nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao
da time ima sve i da završi.

*

Nesanica ne muči samo telo nego gasi, briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve
duhovne snage. U ovakvoj noći čovek se razboli, raspameti, osiromaši, usami i povije, da
ne vidi neba i ne oseća zemlje, ne poznaje svoga i ne veruje u sebe; postane mučeno,
golo i gladno telo, koga sećanje vara, kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne
obećava, kao da nikad nije živeo ni poznao kuće, mira, poljupca, vatre, soli ni vode, kao
da nema sunca ni u sećanju, kao da ne živi, nego samo postoji, mučeno, uzdrhtalo klupko
živaca, žedno sna i željno svakog dobra.

*

Često kad već jutro dobro zabeli, umesto ustajanja i žalosnog mirenja sa nesanicom,
nastupa dvadesetak minuta neočekivanog sna, tankog i prozračnog, ali toplog i slatkog
sna. U trenutku kad se rešavam da napustim postelju i nadu na spavanje, obavije me
odjednom mlečna i pomalo teška atmosfera svetle i mlake magle, i ja osećam da spavam.
Ne znam za sebe ni za svet, ali znam da postoji blagodet spavanja, da je ona jedino što
postoji i da se u njoj gube i rešavaju sva naša pitanja, naše jave, naše nesanice i naša
snoviđenja. I dalje nema reči.

*

Još jedan san za vreme nesanice. Ne spavam i znam da ne spavam, ali sam u snu
potpuno odsutan, na drugom kraju, u drugoj okolini.

Koračam obasjanim putem između livada i retkih drveta i polagano se penjem vrhuncu
koji ne vidim. Sve je u svetlosti, preliveno i prožeto njome. Po navici govorim o drvetima,
putu i livadama. U stvari, tu postoji samo svetlost, sama za sebe, bez veze sa suncem i
svetom. Svetlost kao postojanje i svet. I sam sam jedino deo te svetlosti. Prisećam se
sebe, ali svetlost vidim i osećam. Svetlost, koja nije deo sveta nego život za sebe, navire,
lije i buja, briše sve u sećanju, i moj sopstveni lik i rođeno ime. Osećam još samo da
koračam sa lakim otporom pred sobom, ali bodro koračam kao čovek koji sve dublje gazi
u vodu. Gazim sve dublje u svetlost i gubim se u njoj. Oborene glave vidim kako mi grudi