Page 314 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

postaju sjajne, pa prozračne pre nego što se nepovratno pretvore u žitku svetlost bez
granica.

Ni na javi ni u snu nije mogućno takvo saznanje, ali u zanosu nesanice ja sam naslutio: da
ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik
postojanja.

*

U sinoćnjoj, najgoroj noći nije zabeleženo ništa. A ne bi ni vredelo. Jer nemam moći ni
hrabrosti da kažem sve što je i kako je bilo.

*

Jedna je muka što teško uspevam da zaspim ili ne mogu da spavam, a druga, nova, što i
moj san sada postaje sve tanji i lakši, kao da se granica između njega i nesanice
neprimetno ali stalno briše i gubi. I u snu mi se dešava da snivam da ne mogu da zaspim,
da bdim i da se mučim. Ta me tegoba najposle probudi i tek tada vidim da sam dotle
spavao i da tek sada počinje stvarna nesanica i istinsko mučenje.

Dešava se da me probudi snivani miris nevidljivog cveća ili pevanje ptica. Tada, gledajući
svoju praznu i hladnu sobu i gole grane pred prozorima, pomislim da su me te dve lepote,
koje me sada bude kao lažan san, nekad uspavljivale kao stvarnost i uviđam da se moj
život potpuno prevrnuo i okrenuo ka mračnoj strani.

*

Sinoć, ne mogavši zaspati, setio sam se jedne druge, davnašnje i davno zaboravljene
nesanice.

Bilo je sve drugo i drugačije nego što je danas. Letnja noć, vedra i topla. Mladost, željna i
prigušena, sa kojom nisam znao šta da započnem. Te večeri mi je jedna lepa i
veličanstvena žena, koju su mnogi želeli, dala jasan i neočekivan znak pažnje. Ja sam bio
zanesen i srećan onom nestalnom i varljivom srećom koju žene mogu da daju na trenutak
toj vrsti mladih ljudi. To je bio jedan od onih trenutaka kad se urođena muška sujeta
susretne sa ženskim lukavstvom, pa planu i stvore, za jedno magnovenje, čitav svet
opojne i kratkotrajne sreće. Od zanosa i uzbuđenja nisam mogao da spavam. Gušio sam
:
se od sreće. Činilo mi se da postelja po da mnom buja i raste. I svaki čas sam se dizao,
odlazio do otvorenog prozora i u retkim zvezdama i mračnim masama žbunja i drveća
tražio svedoke svoje sreće. Bio sam radostan što ne mogu da zaspim, jer sam se bojao
da mi se sreća ne pomeša sa snovima i ne iščili do jutra. Bdeti, značilo je čuvati je i
neokrnjenu preneti u novi dan. Biti budan, značilo je biti srećan. Zaspati, pa ma i za
trenutak, značilo je izgubiti trenutak sreće. - Razume se da je to bilo ujedno i jedino i
poslednje dobro koje sam video od te žene i sva sreća koju je ona mogla da pruži.

Ali sinoć, premoren od nesna, setio sam se, posle mnogo godina, bez povoda i razloga, te
letnje noći i osetio sam ponovo ono čudno dizanje postelje i onu naivnu i neodoljivu
potrebu da se traži svedok za svoju sreću i njenu stvarnost i trajanje. I to sam osećao
dugo i tako živo da sam počeo da zamenjujem nekadašnju nesanicu od sreće u letnjoj
noći, pre toliko godina, sa ovom sadašnjom nesanicom koja dolazi od velikog i tajnog jada