Page 315 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

koji samo ja znam. - Čini mi se da sam uljuljkan tom varkom i zaspao i utonuo u san u
kome su se obe nesanice izjednačile, stopile i izgubile.

*

Nekad, kad su nesanice za mene bili teški i izuzetni nastupi, dok se još nisam bio srodio
sa njima i dok je noć za mene ipak značila spavanje, ja sam svakoj svojoj neprospavanoj
noći znao razlog i dugo ga pamtio. Bdeo sam zbog žena, zbog gubitaka i neuspeha, zbog
uobraženih i stvarnih strahota i opasnosti, zbog sujete i uvreda koje sam nanosio ili
primao. - Kad se danas setim ponekog od tih razloga, meni izgleda neverovatno da je
čovek mogao i tome pridavati važnost i posvećivati pažnju. Smešno mi je i stid me je
pomalo.

Danas, kad su moje noći postale moje nesanice bez razloga i povoda, bez gneva i straha,
bez objašnjenja, bez pomisli na san, ja sam mnogo mirniji u sebi i zadovoljniji sudbinom.

Pomirio sam se s tim da me san, i kad dođe, ne krepi, ali i da me nesanica ne satire, isto
kao što me nikad nisu satirale misli i strasti koje su me budile noću i pratile danju. Čim
padne noć, u meni plane neka svetlost od koje sja i trepti svaki damar u meni, i ja primam
mučno nespavanje kao što sam primio tolike bede u životu, bez roptanja, bez nade na
olakšanje, bez pomisli da se kome ispovedim i požalim, sa nesvesnom rešenošću da sve
podnesem i prevaziđem.

*

U tom muklom i jezivom životu koji se zove nesanica, stalno tka i treperi avetinjska igra
čula. Izuzetak je čulo sluha. Kao i san, nesanica se odigrava u tišini. Kao pustinjski pesak
vode, ona je željna zvuka. Zato majke pevaju deci da bi zagasile nesanicu i tako ih
uspavale. Nesanica je nema, a zna se da najgore kolju zverke bez glasa.

Kad bi se u svetu nesanice javio zvuk, i kad bi ona progovorila ili propevala, nestalo bi je
odjednom sa svim povorkama čuda i strahota koje idu sa njom. Ali, to se ne dešava. Te
reči ni toga glasa nema. Nego nesanica, kao bezglasan žrvanj, vlada, tlači i satire.

*

Čovek koji sklupčan u tami čeka jutro koje ne okrepi i ne obrađuje, ali bar briše granice
između bdenja i spavanja, potpuno je obezglavljen i ne zna u stvari kome svetu pripada.
Ne živi više, nije još mrtav. Ne spava, ne radi, ne misli. Bdi.

Čovek koji ne može da spava, sam je i odvojen od celog sveta i svih ljudi i stvorenja u
njemu.

Postoji svet mrtvih, postoji svet pospalih, ali ne postoji svet onih koji bdiju, jedinstven i
povezan. I u ovoj ogromnoj noči u kojoj pod pokrovom tame spava zdrava i srećna velika
većina ljudi, održavaju se, kao izdvojena i razasuta ostrvca, užarene postelje onih koje
san neće. Onoliko ima nesanica koliko ima ljudi koji ne mogu da zaspu. I jedno od
prokletstava nesanice je i u tome što je čovek u toj patnji sam, i što se ne može ni na koga
pozvati ni osloniti i ničim utešiti ni zavarati.

*