Page 213 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Mlada Slovenka. Snažno telo koje dobro počiva na vitkim nogama. Grudi prave i čvrste.
Ramena nešto šira nego što traže inače skladne i pravilne razmere toga tela. Na tim
ramenima mala glava neobične ljupkosti i svežine. Prilegla kosa kao kod grčkih statua, a
lice, koje se lako zarumeni, sitno i pokretno; na njemu najviše mesta zauzimaju krupne oči
i jake usnice dobrih, zdravih usta.

Kad se ta devojka nasmeje, a smeje se često i srdačno, neštedimice, njeno lice postane
još sitnije; pojedu ga velike, raširene oči i sjajni zubi, utonuli u toplu rumen jezika, nepca i
usana.

To je ona lepota što je i velika radost i velika muka; jer čovek ne može oči da odvoji od
nje, a u isto vreme snebiva se da je suviše dugo gleda.

Ove slovenačke devojke, i kad dorastu do zrele lepote, zadrže malko od one šiparičke,
ćoškaste zbunjenosti. (Rekao bih „nespretnosti“, kad bih umeo toj reči da dam za jednu
nijansu mekše i finije značenje!) I to nije nikako najmanja draž njihove lepote. Naprotiv,
zlata vredi.

Njihova lepota uopšte je skromna, neupadljiva; kao izvor u šumi, koji se više oseća nego
što se sluhom čuje ili okom vidi, koji se samo naslućuje, ali svuda: po zemlji, na lišću, u
vazduhu; kao hladovita prostrana tuđa bašta kojoj kroz ogradu naziremo samo jedan mali
deo, ali je i u tom deliću cela njena lepota.

*

Lica slovenačkih devojaka i dečaka imaju svežinu i nevinu lepotu njihovih predela. Nigde,
čini mi se, nisam video takvu sličnost i takvo jedinstvo ljudskih lica sa krajem u kome se
radaju i žive. Njihov osmejak ne „pleni“ i ne obećava, nego daje sve što može dati i što
treba davati, pre svakog obećanja. On iznenađuje kao gorski izvor bez šuma i glasa na
koji slučajno naiđete. Čudan je kao divna, meka i sveža narančasta pečurka koja, na
predvečernjem suncu, odjednom proviri iz mrkih naslaga vlažnog opalog lišća kraj vaših
nogu, kao vidik koji se iznenada ukaže kroz borove grane. On vam, kao neizrečena a
pouzdana reč, kazuje da ste tu sigurni: možete se zadržati koliko hoćete i otići kad
htednete. On je neprolazna mladost predela kojim se krećete; ozari vas u prolazu, a sija
isto tako i kad nikog nema, tom istom svojom neiscrpnom svetlošću, samo sebe radi. Sija,
jer ne može drukčije.

*

Kod slovenačkih žena, i kod onih najjednostavnijih, možete ponekad videti jedan
karakterističan izraz lica i pokret tela. Kad slučajno zaborave ili propuste da urade ono što
su obećale ili po dužnosti morale da urade, i kad ih čovek uhvati u toj sitnoj grešci, one
lako rašire ruke, zabace glavu, a pogled upru u nebo kao svetice sa baroknih slika po
katoličkim crkvama.

Taj pokret tela uspeva potpuno samo ženama obdarenim prirodnom ljupkošću ili
urođenim glumačkim darom. A kako je broj takvih žena malen, sve one ostale izgledaju
pri tom pomalo neprirodno i neubedljivo. Ali upravo kod njih taj pokret, takav kakav je, ima
svoju naročitu draž i vrednost. A one ga ponavljaju sve odreda, svakom prilikom, gotovo