Page 42 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– Е, значи, не ваљају му књиге. Џем-султан! Претендент!
Отимање о престо!– Реч је пала, а кад реч пође једном, она се
више не зауставља, него иде даље и успут расте и мења се.
Нисам ја био повод за те речи, него он; нек он и одговара за
њих.
– Ама, изнесу често на човека и што није!– опет покуша-
ва кадија да брани младића.
– Ако су га набедили и опањакали, он нек се пере, па ће
се опрати. Ја нити читам књиге нит’ хоћу да мислим за другог.
Нек свак мисли за себе. Што ја да стрепим због њега? У мом
вилајету свак треба да пази шта ради и говори. Ја знам само
једно: ред и закон.
Кадија је подигао главу и погледао га оштро и прекорно.
– Па, ја мислим, сви то бранимо!
Али се захуктали човек није дао смести и зауставити.
– Да, ред и закон. А чија глава стрчи изнад тога, срубићу
је, царске ми службе, па да је мог јединца сина. Ја заноктице
једне овде не трпим, па ни у ту сумњиву ученост овог младог
ефендије.
– Па то би могло овде да се расправи и рашчисти.
– Не, ефендијо. Пропис је пропис, а пропис тако не
наређује, него баш овако. О царевима и царским пословима је
говорио, нека на царском прагу и одговара. Ено му Стамбол,
па нек тамо објашњава све што је прочитао и написао и што је
свету о том казивао. Нек они лупају главу о том. Ако је прав,
нема шта да се боји.
И то је било све. Стари кадија је гледао пред собом тога
валију. Безбрк, ситан и усукан човек, слаботиња и немоћник,
пет пара хлеба не може стати у њега, а толико зла може да
почини. Увек сумњичав и кисео, од две могућности склон увек
оној горој, а кад се, овако, од нечег уплаши, он постаје стра-
шан. И кадији је било јасно да не вреди више говорити са овим
валијом, који ће учинити што је наумио, него датреба тражити
друге путеве како да се младићу помогне.
И Ћамил је упућен у Цариград, под сигурном али дискре-
тном пратњом. (То је био једини уступак који је валија учинио
42