Page 47 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– Ово ћу му вратити!– виче љутито онизак, јак човек
запаљених очију, и одмера десном руком од шаке до лакта.
– Ето какав је! Још ранио човека, и умало га није убио–
упадају гласови са стране.
– А што да га не убијем?
– Има робија, еј!
– Нека има! Убићу га чим изађем, и одлежаћу га на јед-
ној страни.
Дижу се гласови негодовања, испод којих се једва наслу-
ћује глас високог човека, непоколебљив и пун претње.
– Да вратиш паре! Чујеш ли?
Граја која долази из круга са десна још је већа и на
махове потпуно сузбија ону слева. Ту је и онај Заим и онај
говорљив човек атлетског узраста што грми промуклим басом,
и неки нов,ситан хапшеник кога зову Софта. Као увек, између
њих је говор о женама. Заим не говори ништа и тек спрема,
ваљда, нову причу. Препирку воде атлет и Софта.
Ситни човек виче, а по гласу му се види да при том све
поскакује, као што чине малени људи, да би оном што говоре
дали више важности.
– Јерменке, Јерменке, то су жене, то!
– Шта Јерменке? Какве Јерменке? И ти мени говориш о
јерменским женама. Ти? Па ти си малолетан.
– Тридесет и једна је мени.
– Ама, није то. Није ствар у годинама, него си такав,
малолетан, и малолетан ћеш бити и кад ти буде педесет. Разу-
меш? Ти си малолетан, и малоуман, малокрван и малодушан,
и уопште си све што је– мало.
– А ти си све што је »много«– каже суво и недуховито
ситни човек, док се сви грохотом смеју.
– Ето видиш, ни то ниси погодио. Ја сам све што је– пре-
више, ако баш хоћеш да знаш, и зато и не ваљам. Јест, не
ваљам ни ја. Али ти, ти?!
Промукли бас је ту рекао нешто, једну једину и кратку
реч, коју је прекрио општи смех.

47