Page 272 - Odiseja

Homer: Odiseja

Robinje onda izvedu iz dvòranē građene tvrdo,
Izmed kućerka njih i dvorišne ograde dobre
460 Metnu u usko mjesto, odáklē se pobjeći ne da.
Razumni druzima tada Telemah besjedu počne:
»Neću uzeti dušu iz ovih poštenom smrću,
Koje su na glavu moju i na glavu matere naše
Bacale srȁmotu svaku i koje su spavale s prosci.«
465 Reče i uže lađe mrkòkljunē zamakne o stup
Velik i oko kućerka Telemah ga baci i tû ga
Zapne visòko, ni jedna da ne takne nogama zemlje.
U zamku razastrtu na grmu kao što znadu
Grlice ili drozdi uletjet dugòkrilī tražeć,
470 Gdje će prenoćit, al' tû ih strahovit dočeka konak:
Tako i njima, dok glave po redu imahu ondje,
Svima zamčice bjehu na vratu, da prejadne umru;
Noge im praćnuše se, ne za dugo, nego za časak.
Onda kroz trijem u dvor Melanteja oni povedu
475 Ì mjeđu oštrom nos odsijeku ì uši njemu
Pa mu otrgnu snagu i psima je sirovu bace.
K tome mu ruke i noge u srdžbi odrežu svojoj.

6. Odisej se otkriva domaćoj čeljadi. 478—501.

Zatim se sva tri ruke i nȍge opravši vrate
Ka Odiseju u dom, i djelu već bješe svršetak.
480 Tada dadilji miloj Eurìkliji reče Odisej:
»Sumpora, l'jeka zlu, i vȁtrē, bako, donesi,
Pa ću dvòranu ja prokadit; Penelopu zatim
Idi pozovi amo, sa dvorkinjama nek dođe;
I druge sluškinje sve pozovi po kući amo.«
485 Njemu odgovori na to Euriklija dadilja mila:
»Doista pravo si sve i valjano rekao, čedo!
Oko širokih svojih raménā zavijen u drónjke
Nego da odjećom tebe obučem, košuljom, strukom?
Nemoj stajati ovdje, jer zamjere moglo bi biti.«
490 Njoj odgovarajuć ovo Odisej dosjetljivi reče:
»Nek mi se najprije vatra u ovoj dvòrani nađe!«
Reče, a dadilja mila Eurìklija posluša njega,
Pa mu donese sumpor i vatru. Tako Odisej
Dvòranu prokadi dobro i kuću čitavu i dvor.
495 Starica kroz krasne tada Odisejeve kroz dvore
Prođe, da ženama kaže i potjera, brže da idu.
Robinje iz sobe pođu, a luči im bjehu u rùkū,
Oko Odiseja sve se salètē, grlit ga uzmu,
Pòzdravljajūć ga glavu, ramèna mu ljubiti stanu,
500 Za ruke svaka ga primi, te želja Odiseja slatka
Snađe, da plače i jeca, jer svȅ ih je još raspoznavo.

272