Page 270 - Odiseja
P. 270

Homer: Odiseja


                                 Odmah ustane on ispod stoca ì kožu zbaci,
            365                  Zatim k Telemahu skoči i koljena zagrli njemu,
                                 Pa ga moliti uzme i krilate prozbori r'ječi:
                                 »Ja sam, Telemaše, ovo, ded stani te reci i ocu,
                                 Neka me od drugih jači ne umori oštrim sad kopljem
                                 Srdeći se na prosce, što ìzjēdāhu imutak
            370                  Njegov u domu, a ništa ludaci ne čašćahu tebe.«
                                    Na to se njemu dosjetljiv Odisej nasmije veléći:
                                 »Ne boj se, jer te spase Telemah i izbavi tebe,
                                 Neka ti vidi duša, pa ì drugōm gdjekome reci,
                                 Kako činjenje dobro od zločestog mnogo je bolje.
            375                  Nego iz krvi sada iziđ'te iz dvòranē ove
                                 Van na dvorište tî i pjevač pjesama puni,
                                 Ondje sjedite vi, dok ne učinim, što mi je nužno.«
                                    Tako im reče, i oni obojica iz sobe odu,
                                 Onda se posade oni uz žrtvenik velikog Zeusa
            380                  Svud se oglédajūći i smȑti se jednako bojeć.


                                  B. Kažnjavanje sluškinja i Melanteja. 381—477.


                                    Stane se i Odisej po domu ogledat, da l' prosac
                                 Koji se ne krije živ i Keri se uklanja crnoj;
                                 Ali ih ogrezle sve u prahu vidi i krvi,
                                 Vidi ih natrpane na gomile kakono ribe,
            385                  Koje u okatoj mreži izvukoše ribari na žal
                                 Niski iz pjenastog mora, i svȅ su one na p'jesku
                                 Pobacane i žele u morske se valove vratit,
                                 A već žarkovito sunce iz sviju izvadi život:
                                 Tako su pobacani i prosci u hrpama bili.
            390                  Tada Telèmahu sinu dosjètljivī reče Odìsēj:
                                 »Daj mi Eurikliju amo pozovi dadilju, sinko,
                                 Nešto ću kazati njoj, što na srcu upravo imam.«
                                    Tako mu reče, i oca Telemah posluša svoga,
                                 Pa on kucne na vrata Eurikliji dadilji veleć:
            395                  »Starice vremenita, požuri se, koja u domu
                                 Našem naše paziš na robinje, kakve li jesu;
                                 Otac te zove moj, ded dođi, da kaže ti nešto.«
                                    Tako joj reče, i ona ni jedne ne ìzūstī r'ječi;
                                 Od sobe otvori vrata, u kojoj se stanuje zgodno,
            400                  I pođe dalje, a pred njom Telemah stane koračat.
                                 Među mrtvacima ona Odiseja ubitim nađe:
                                 Kakono lav uprljo se on u krvi i prahu,
                                 Kakono lav, što ide nažderav se tornoga vola,
                                 Pa mu se kŕvāvē prsi i obraza njegova oba,
            405                  Te je pogledat prava strahota u oči njega:
                                 Tako su ruke i noge Odiseju krvave bile.
                                 I kad Euriklija spazi mrtvace ȉ krvi silu,
                                 U ciku udarit htjede strahovito videći djelo,
                                 Al' kolìkō i htjȅde, Odisej je od tog uzdrži,
            410                  Besjedu započne s njom i krilate prozbori r'ječi:


                                                                                                       270
   265   266   267   268   269   270   271   272   273   274   275