Page 16 - Odiseja

Homer: Odiseja

Pa sad se svetite meni i mene vr'jeđate ljuto,
Ove podbunjujuć na me. A meni bolje bi bilo,
75 Blago da moje vi trošite ì stada moja,
Kad biste izjeli sve, bez naknade osto ja ne bih,
Jer bih išo po gradu i sviju bih vas se navézō
Tražeći svoje imanje, dok sve mi vratili ne bi;
A ovako mi dušu neprèstano punite jadom.«
80 Tako im reče ljutit i žezlo na zemlju baci,
Suze mu iz oka navru, a narod obuzme žalost.
Svi zašutješe tada, i nȅ usūdī se nitko
Na to nemilu riječ Telemahu koju odvratit,
Nego Antinoje sam odgòvorí njemu ovako:
85 »Što si, Telemaše, reko goropadan i oholòrek?
Čemu nas grdiš i hoćeš da ruglo prišiješ na nas?
Prosci ti ahejski nisu baš ništa krivi, već tvoja
Mati mila je kriva, u lùkāvstvu svakome vješta.
Već je godina treća, i četvrta brzo će doći,
90 Otkad zaluđuje ona Ahejcima srce u grudma,
Nade svakome daje, obećava svakome od nas,
Glasove šaljući svima, al' na drugo srce joj misli;
Ktome lùkāvstvo ovo u umu zamisli svojem:
Namjesti veliki stan u svojoj sobi te tkaše
95 I tanko i široko i ovo prozbori nama:
»»Mlađahni moji prosci, kad umrije divni Odisej,
Polako dan uskorujte taj, kad udat se imam,
Dok ja tkaninu grobnu Laèrtu vitezu svršim, —
Da mi uzalud pređa ne pogine, — dokle ga nije
100 Prebolna zgrabila smrt i sudbina strašna, da žena
Zamjerila mi ne bi u narodu ahejska koja,
Čovjek, što steče mnogo, da mrtav bez pokrova leži««.
Tako reče te nama nagovori junačko srce.
Otad po danu tkaše uz veliki stan, a po noći
105 Opet bi sve razdriješila to uz goruće zublje.
Tako je troljetnom znala Ahejce prijevarom varat;
A kad se četvrto ljeto primàče i dođoše Hore,
Tada nam ženska jedna pripòvjedī znajući pravo,
Te mi zatekosmo onu gdje krasnu razdrešuje pređu.
110 Tako je prinudi nužda, i nereda dovrši poso. —
To ti je odgovor nâs prosácā, nek znadeš i imaš
Sve to na umu, pa i svi Ahejci to neka znadu. —
Iz kuće otpravi mater i reci joj, neka se uda,
Za kog otac joj kaže, i koji je po volji njojzi.
115 Ako ti mučila bude i òdsele ahejske sine
(Onim vješta u duši, što odveć joj dade Atena,
Da zna prekrasna djela, i čestitu dade joj pamet
Pa i lùkāvstvo još; za ženu davnašnju takvu
Nikakvu ne čusmo mi, što pletenice nošahu krasne,

16