Page 80 - Emir Kusturica - Sto jada

- Гдје?
- Преко пута у згради!
- Јел’ то онај нижи господин са сиједим зулуфима?
- Јесте - рекао сам, иако нисам знао како тај Чедо Капор тачно изгледа.

- Па ја га знам!
- Одлично, лутко, онда знаш с ким имаш посла!
- Неки дан је био у пословном када сам ја радила Београд.
- Ово су моји рођаци из Требиња!
Ћоро је пружио руку и представио се као Никола Којовић из Требињске шуме, а Црни као
његов рођак Момчило.
- Идемо у Кардељево да прихвате мајку. Она је на умору, стрико јој средио да у Неуму

проведе још који дан послије операције, али, каже, мрка капа!
- И мени је даиџа умро прије мјесец дана! Шта ћете попити? - упитала је и ухватила мој
поглед.
То су они дјелићи секунде који су Ингемару Стенмарку обезбјеђивали побједе у
Свјетском скијашком купу.
Дан је био врео, коломаст са точкова заударала је у празном вагону и мијешала се са

мирисом сапуна на чијем омоту је писало, „ЈЖ“. Само што је стјуардеса отишла за шанк по
пиће, у вагон су ушла тројица у сивим одијелима. По разговору се видјело да раде у „Унису“
и да воде Швабу, контролора квалитета голфова.
- Немате ви појма шта је стандард! - рекао је Швабо муцајући српски.
- Све ћемо довести у ред, и људе и производњу и тај стандард ако буде требало!
- Ти ћеш стандард довести у ред?!
Стјуардеса се вратила и видно узбуђена спустила пиће на сто. Пружила је руку према

мени и рекла:
- Човјек не зна шта је болест док му неко близак не умре. Пипни ми пулс, молим те!
Њено срце је заиграло на мом кажипрсту. Отац је у мамурлуцима патио од срчаних
аритмија, па сам вјештину налажења пулса давно истренирао. Иако су откуцаји били брзи и
неправилни, рекао сам:
- Добро је, шта ти фали?

- Сва се изгубим кад неко прича о смрти!
- Не пристај ми на муку - рекао је Црни.
- Али нема ништа без живота!
Када је локомотива кренула, вагон је цимнуо и онај дебели Швабо што је причао о
стандардизацији пао је на патос. Двојица у сивим одијелима скочила су да му помогну али је
и њих покосило цимање композиције! Ја сам дошао до прозора, отворио га и промолио главу
напоље.

- Стрико, стрико, стрико! - викнуо сам, а Амра је мирно пришла и стала поред мене,
нагела се кроз прозор, а вјетар је њену косу намјештао на моје очи.
- Остави стрику, мангупе, знам да фолираш!
- Стрико! - викао сам и даље.
- Ја сам Амра, станујем у Горуши. Знаш ли Шкорића?
- Шкорић, Шкорић?

- Десно крило „Игмана“ из Храснице, касније игро халфа у „Жељи“!
- А знам, како не знам!