Page 55 - Emir Kusturica - Sto jada

У ЗМИЈСКОМ ЗАГРЉАЈУ

I

Био је то вјечни младић Коста. Лежећи на магарцу вјешто је одржавао равнотежу на
седлу. Осмијех му није силазио са лица ни када је спавао. Тако су причали његови цимери из
касарне. Није му лако одредити године. Ни млад ни стар. Висок човјек, правилног носа
изнад којег су стајале велике плаве очи, до којих је са пуних усана, као украс, редовно стизао
тај заразни осмијех.

Магарац је каскао, а Коста је гледао у небо и пјевушио неку народну пјесму, док му је
глава поигравала покривена војничком шапком. Гледао је како се на једној страни успиње
велики Мјесец, а на другој нестаје велико Сунце. Наједном, магарац стаде, а Коста у паду
једва доскочи на прашњави пут. Погледао је испод ногу и угледао змију. Шарена и опасна,
она је исплазила језик. Магарац није спуштао поглед, само је благо помјерио уши горе-доле
и као да је читао Костине мисли, знао је да треба непомично сачекати да змија нестане у
камењару. Шарка се није мицала, а Коста из седла извуче пушку, напуни цијев метком и

нанишани. Полако повуче окидач, али наједном застаде.
Једном давно дјед му је рекао:
- Не треба дирати змије!
- Како не треба? - чудио се млади Коста.
- Лијепо, оне су нас навеле на гријех, али кад је требало да напустимо рај, пошле су
заједно с нама!

- Па шта, треба чекати да ме уједе и да умрем у мукама од отрова?
- Што би она тебе ујела ако је не дираш?!
Тако је било и сада. Остао је нишанећи, док је змија одмицала прашњавим путем и
нестала иза првог грма.

Када је водећи магарца Коста ушао у село гдје је свакодневно набављао млијеко за
касарну Увијеће, видјело се обично херцеговачко станиште: једна крава, стабло, жена, пас и

кућа крај штале. Обично је млијеко за касарну сипала џангризава баба. Сада пред њим стоји
кршна Херцеговка. Гледа у њега очима срне и он помисли да изгледа баш као срна у
тренутку кад је освијетле фарови аутомобила који само што није ударио у њу. Музе краву па
застане.
Скинуо је војничке мањерке са магарца и закорачио у шталу.
- Млада?!

- Давно било, сад се спомињало.
- Нисам вас раније виђао?! - рече пренеражен њеном љепотом.
- Добро су ме чували!
- Од чега?
- Од свега, младожења, лопова, људи! Чекали су праву прилику...
- Па, јесу ли те сачували?
- Чак и од живота!

На другој страни дворишта стара мајка, такође кршна, али намргођена жена, преносила је
уплаштено сијено у шталу. Млада се осмјехивала Кости.