Page 58 - Emir Kusturica - Sto jada

собу, он би угледао жену раскошне љепоте у друкчијем положају. Држао се за ухо и
замишљао слике које су му умањивале бол.
У цик зоре Коста је кренуо из куће. Искористио је примирје кад није било снајпера. Док
се на магарцу пењао уз камениту стазу, држао је своје ухо завијено у пешкир на длану и тако

изашао на пут. Ходао је и гледао испред ногу надајући се да ће видјети змију.
Тек када је замакао на стрмину која се спуштала ка сусједном селу, зауставио се и
поново, скривен иза велике стијене, погледао уназад. Нагео се према путу и посматрао стазу
којом је управо прошао. И, гле чуда, опет су змије направиле у прашњавом друму корзо!
- Чекају да их нахранимо млијеком - рекао је магарцу.
- Чудо невиђено! - одговорио је магарац.
- Шта?! Јесам ли те добро чуо?

- Јеси!
Лако је Коста повјеровао да магарац с њим прича.

У селу није било намргођене старице, па је Млада изашла из куће и прихватила мањерке.
Коста је размотао пешкир и извадио комад свог уха. Запрепашћена, она се окренула према
ливади и овцама које су пасле у даљини.

- Да сачекамо бабу, отишла је на пијац да прода сир и млијеко?!
- Имаш ли иглу и конац?
- Имам!
- Спали иглу на ватри да се не инфицира! И понеси ракије!
Она је потрчала у кућу, а он је кухињски сто испред куће догурао до бунара. Испружио се
преко стола тако да му је глава висила над бунарским отвором. Млада је стајала над њим.
- Окрени се потрбушке - рекла је она, а Коста је одмах тако учинио.

- Неће видјети колико ме боли - помислио је. Лакше ће ти бити да шијеш! - рекао је и
схватио да непотребно брбља.
Она му је очистила ухо ракијом. Кости је од бола потекла суза и полетјела у воду на дно
бунара. Њему је било лакше да гледа како суза путује на дно бунара, да замишља како и сам с
њом путује, јер је тако пред Младом сакривао колико га боли. Када је суза дотакла дно
бунара, он се насмијао, а она је зашила први шав и тако вратила ухо на своје мјесто. Он је и

даље гледао у дубину бунара. На мјесту гдје је пала суза појавио се бијели лептир. Једва је
дотицао воду и онда се спирално летећи враћао натраг. На крају је лептир слетио на његово
раме. Млада је зашила ухо.

Коста поново сједи наопачке на магарцу, завијене главе и напуњених мањерки. Гледа
према Млади која остаје сама, а шарпланинац јој не да да му махне, да учини оно што
приличи особи која тоне, види се то на њеном лицу, у велику љубав.

На прашњавом путу којим су се кретале једино змије и Коста са својим магарцем, није
било никога, чак ни орлова који су надлијетали овај терен. Коста је успорио ход, смирио
магарца и насуо млијека на дланове десне и лијеве руке. Као сељак који сије жито, он
просипао је млијеко по прашњавом путу. Није знао зашто, али то му је стварало спокој,
његовим лицем је царевао осмијех. Осјетио је да љубав која се рађа не може бити

заустављена. Дошао је на крај заравни, на мјесто гдје је пут падао ка селу Увијећу. Зауставио
се и овог пута није му требао дурбин. Стајао је леђима окренут неко вријеме и онда је