Page 52 - Emir Kusturica - Sto jada

Јанковићу, хвала оцу, хвала мајци!
Увече сам једва стизао да поједем кришку хљеба и као покошен падао сам на кауч, тако
да је мајка морала да ме скида и положи на кревет. О читању до краја љетовања у Макарској
није могло бити ни ријечи.

Посљедњег дана у Макарској није било сунца, а мој поглед је остао фиксиран за море.
Није ми падало на памет купање и било ми је жао што годину дана нећу видјети обло камење
у мору. Замишљао сам, гледајући како мали таласи запљускују камење на обали, како
изгледа плажа када нема људи. Обузела ме туга што нећу бити ту кад буде падала киша, па да
видим како велики вјетрови носе откинуте гране, чупају шибље и ваљају га пустом плажом.
А послије тога да гледам како сија сунце!
- Због такве туге која обузме човјека испод пупка, Руси за стомак кажу живот - рекао ми

је једном отац.
Клекнуо сам и пио море да бих учврстио сјећање на то љетовање.
Мали „дагласов“ авион узлетио је са сплитског аеродрома, а мене су забољеле уши. Кад
се притисак из ушију пребацио на очи, уплашен да ће ми очи испасти из дупљи, шапнуо сам
да ме Азра не чује:
- Ако ми испадну очи, онда никада нећу морати да читам!

Док сам мислио о томе, није ми било мрско што би могла да се деси таква ствар. Кад смо
слетали на сурчински аеродром, пуцкетало ми је у ушима! Ко зна зашто је то добро. Можда
се покаже као добар инструмент против читања.
У Београд и у посјету тетки Ани, стигао сам са укусом морске соли. Њен стан није био
далеко од Цркве Светог Марка, а улаз је био препознатљив по „Душановом граду“, ресторану
који је био надалеко чувен по доброј храни. Теразије 6, ту је живјела моја тетка. Узбуђење
ме испело на први спрат. Док је мајка звонила на врата, обузимала ме је слатка језа. Увијек

је тако било када је требало да видим некога до кога ми је стало. Тетка је отворила и
одушевљено ме изгрлила. Кад год угледам Ану, у мени се пробуди паметњаковић:
- Лијепо изгледа овај твој Београд кад нема људи!
- Београд је најљепши у августу! - одговорила је.
- Гдје су ти они намрштени Београђани?
- Они сада пливају у мору, или окопавају баште родитељима. Него, реци ти мени, јеси ли

прочитао „Магареће године“?
Постиђено гледам у под. У дневној соби у мене пиље мале бисте Шопена, Бетовена,
Доброг војника Швејка, Моцарта. Тетка је службовала по свијету, па је доносила кући
попрсја важних типова.
- Што си се умусио, слободно реци, јеси ли прочитао књигу?
- Нисам, тетка! - потекле су ми сузе, а кроз плач сам додао: - Ко је видио да се чита
љети?

Она се насмијала.
- Смири се, љето је прошло, сада је већ јесен.
Отишла је до библиотеке и вратила се с неком књигом.
- Не ваља ти концентрација - рекла је тетка и показала ми књигу „Ауто сугестија“, коју је
написао Емил Куе.
Отворила ју је и пронашла страницу на којој је писало: „Свакога дана у сваком погледу

напредујем".
Прочитао сам то наглас и кроз смијех рекао: