Page 60 - Emir Kusturica - Sto jada
P. 60
- Авенија змија - рекао је Коста гласно.
Док је срећан замицао низ стрмину, учинило му се да змије нису више онако мале као
када им је први пут просипао млијеко.
- Чудо невиђено - рекао је магарац.
- Шта сиреко?
- Чудо невиђено!
На уласку у село био је изненађен стањем ствари. Као обичан интендант, он је мало знао
о стању на фронту. Али сада, ево, наједном су пушке замијењене гитарама, топови
контрабасом и бубњевима, а виолинист је свирао и правио салто са виолином. Сељаци и
војници пљескали су од радости, а један крезави војник је бацио капу и стављајући шешир
на главу викао:
- Ослобођење! Побједааа! Готово, потучени судо ногу!!!
Под свјетлом сијалица на сеоском тргу и младо и старо славило је побједу. Коста је
пришао кувару.
- Како то наједном?
- Шта како? Шта наједном? Опсада траје годину дана! Побједа, брате, одували су их
наши до мора, предао се код њих и посљедњи прашинар!
- Ако је рат готов, никада је више нећу видјети помислио је.
Коста је истоварио млијеко у кухињу и опрезно се извукао напоље. Како да повјерује да
је више никада неће видјети?
Кад је бануо на трг у Увијећу, тамо је славље достизадо врхунац. Оркестар је војску и
сељане везао свирком и пјесмом, небо се проламало од људских гласова, ватромета, а
меланхолија словенских партитура мијешала се с побједничким подврискивањем. Људи су
пјевали загрљени у круг, а Коста им се придружио. Раздвојио је прво два војника, а онда се
убацио између њих.
Из носталгичне пјесме круг је претворен у коло. Коло се развијало и ширило унедоглед,
повезујући наједном све уличице, сваку кућу Увијећа. Чудна струја из топле херцеговачке
земље прелазила је у ноге које су се плеле, а крв се ширила кроз ланац врелих руку, десетине
људи претвориле су се у јединствено биће, гријано истом крвљу, ношено истим ритмом.
Косту ухвати вртоглавица од игре у колу, гледао је у небо и зажелио да види Младу.
Као да му је небо услишило жељу, спустивши поглед препознао је у гужви Младино лице.
Играла је коло са непознатима, а онда је угледала Косту. Кроз гужву се пробио до Младе и
ухватио је за руке, а она је оборила очи од бојазни да погледом не ода сласт која је испуњава
у игри. Он није оклијевао ни трен. Држали су се за руке и први пут је видио да га она
заљубљено гледа.
- Лаже стара, није дошао Зага!
- Знам!
- Ја њега не волим.
- Кога волиш?
Млада је подврискивала, а Коста се у једном тренутку издвојио из групе и од радости, а у
ритму кола, направио салто напред и назад.
У Костиној кући било је тихо, једва да се чуо глас посљедњег пјевача, а пијани гласови