Page 51 - Emir Kusturica - Sto jada

- Драгец, јебем ти врага, викенд је био јак ко „Динамо“ - одговорио је други.
У дворишту двоспратне куће свуда се осјећао мирис мемле. Неки човјек с главом у
облику јајета и очима на које су се спуштале густе обрве, сједио је у башти с кључевима и
чекао нас. Био је то домаћин коме су капилари попуцали по лицу, а мајка је шапатом рекла:

- Боже ме сачувај и саклони алкохоличара и мириса ракије!
- Није ово ракија, Азра, овај човјек пије вино!
- Све ти је то ракија!
Мени је то било познато из собе у којој су спавали мајка и отац. Зидови су мирисали
зависно од врсте пића коју је претходне ноћи отац трошио.
- Какви су ови шкутори! Дођеш му у кућу, па умјесто дијете да почасти смоквама, он ко
да те пита што му ниси посло паре, па ниси моро ни долазити!

У соби је Азра имала разлога за ново незадовољство и она га није ни тамо скривала.
- Погледај, ово нису пешкири, ово је шуфт! - говорила је бацајући их на под.
Извадила је наше пешкире из торбе, па чаршаве и постељину и пресвукла мадраце све са
постељином донесеном из Сарајева.
- Тако, љетовање може да почне! - рекла је Азра.
- Као да отвара Олимпијске игре - помислих прије него што ме сан преварио.

У тој кући ништа није било примамљиво, осјећала се трулеж и прокисло вино из
подрумских просторија, али је ту пронађена спасоносна формула за избјегавање свјетске
литературе.
Два километра се пјешачило до плаже, па су замор и дуго кретање дјеловали спасоносно.
Мајка није одустајала од намјере да ме тјера на читање. Није престајала да ми намјешта
„Дејвида Крокета" и насловну страну те књиге под нос. Док је читала, примијетио сам како
се смијуљи. Нисам се упецао. Већ на пола пута при повратку с плаже, читању је задат

смртоносни ударац:
- Азра, носи ме, ја ћу ти се срушити!
Није било фер да мајка носи десетогодишњег клипана који је био висок готово као и она.
Пошто није било далеко до куће, то ми је прошло овога пута, али за сутра је већ био скован
план. Група мојих вршњака у луци је играла ватерполо. Била је то јуниорска екипа локалног
ватерполо клуба.

- Моја стара жеља је да тренирам, али шта ћеш ти када у Сарајеву нема услова!
То су, у ствари, биле ријечи мога оца преведене на мој језик. Он је деведесет посто
слободног времена користио да прича о политици. Његова омиљена тема био је недостатак
смисла за друштвени стандард код балканског човјека. Највећи адут за ту тврдњу била је
чињеница да у градовима није било базена. Иако се говорило да су Павле Лукач и Мирко
Петринић играли ватерполо на Бембаши...
Мајка се упецала и отишла код тренера ватерполо клуба Макарске. Тренер ме погледао и

рекао:
- Зашто да не, види га, кад нарасте биће велики као Вели Јоже!
- То значи да висином и стасом одговараш динарском типу! - додала је мајка и била
поносна пошто ме је од дјетињства кљукала воћем и поврћем, али и рибљим уљем од којег
ми се повраћало.
Није било лако пливати и додавати лопту, а камоли шутати на гол. Кроз воду, гдје ми је

углавном потапана глава, допирале су ријечи Младена Делића који је бодрио наше плаве:
- Наши плави делфини декласирали су репрезентацију Мађарске са 5:1, честитамо