Page 48 - Emir Kusturica - Sto jada

књижевности ја нисам прочитао.
- Реци ми, молим те, је л се умире ако човјек не чита? - било је прво озбиљно питање
упућено мајци.
Она се загонетно осмјехивала, а када ме поставила на столицу, синула ми је идеја да се

договорила на родитељском са Ћорином мајком и да ће примијенити њену технику везивања
шњуром од пегле за столицу!
Ако је она одлучила да буде иста као Ћорина мајка, ја не бих могао да имитирам његовог
брата. Суво говеђе месо није било моја храна. Помисао на лој и масноћу из стеље наводила
ме је на повраћање. Мајка је била тактична:
- Погледај какве су то мајсторије - миловала је скупоцјене повезе књига. - Кад прочиташ
једну књигу, научиш једну нову ријеч, јеси ли чуо за то правило?!

Није ме дирнуло то језичко богаћење! Показала ми је „Винету“ Карла Маја, „Дружину
Пере Квржице“ и „Влак у снијегу“ Мате Ловрака. Све то око књига доживљавао сам као
притисак и нису ме пролазили љутња и немир. Проклињао сам теткино познанство са
Ћопићем.
- Зашто није познавала Асима Ферхатовића, па да ме џаба уведе на утакмицу ФК

„Сарајева“?!
- Твоја тетка је револуционар! Боже, Алекса, па ниси ти примитивац да такве приче
причаш!
- Шта?! Јели то Хасе примитиван ? - хватао ме бијес и био сам спреман да се свађам ако
увриједи фудбалера који је сам побиједио „Динамо“ у Загребу са 3:1.
- Немам ја ништа против твог Ферхатовића, али теби су, сине мој, и један и други дедо
чиновници, не можеш ти бити против књиге!
- Па шта, не треба да играм фудбал? Е, нећете тај филм гледати! - исијавао сам жар као

дрво које гори на вјетру, а она је узела пеглу. - Нећеш ме везати шњуром од пегле! - викнуо
сам.
- Ко ће те везати, јеси ли ти луд? - била је забринута мајка.
Психолошки притисци нису давали резултат, нити ми је падало на памет да читам ништа
више од извјештаја са фудбалских утакмица. У знак протеста у „Вечерњим новинама“

пратио сам и утакмице нижеразредних такмичења, а на собној нахткасни слагале су се једна
за другом моје прве непрочитане књиге. Отац је сада већ био сигуран да од мене неће
направити интелектуалца.
- Шта можемо ако неће, нека се игра, живот је пред њим! Можда једног дана отчепи.
Ова реченица се одразила на мој сан. Мајка ме је покрила ћебетом и одмах ме је заробио
мучан сан. Прво ми је пред очи изашао велики лавабо чија је величина одговарала базену
турског купатила на Башчаршији. У лијевку лавабоа стајала је кухињска крпа. Неко мени

непознат стизао је из даљине и требало је да га отчепи. Из чесме је вода већ прелијевала
зачепљени лавабо и почела да пуни моју главу. Онда се потпуно паралишем. Будан, све знам,
али не могу да покренем руке. На крају крикнем. Пробудио сам се у пола ноћи, што би рекао
комшија Звиждић, васцијели у голој води.
- Шта ти је, сине, што ти тако лупа срце? - питала ме мајка.
Како да јој кажем да ме у сну потресла очева прича о томе да ћу и ја једног дана

отчепити?!
- Азра, молим те, реци Браци да ме пусти на миру заплакао сам, а она ме загрли с
намјером да ме утјеши.