Page 20 - Emir Kusturica - Sto jada

- Шта знаш, можда не одем?!
- Отишао би ти и када би, не дај боже, започео трећи свјетски рат!
- Не брини, свијетом влада равнотежа сила, хладни рат!
- Зато код тебе не влада!

- Претјерујеш, Азра!
Сваки пут је изговарао ову реченицу да би што лакше заспао. Брацо Калем је тонуо у сан
на посљедњем слогу имена своје жене! Редовно га је успављивало дуго -рааа... Мене је
занимало шта би било да му се жена звала Џенифер? А могло се десити да из Енглеске
доведе невјесту, тамо је био на специјализацији годину дана. Или да се та жена, моја
несуђена мајка, звала Курт, или Нимур?! И то је могло бити јер је био велики поштовалац
покрета несврстаних! Тада мој отац не би користио посљедњи слог имена своје жене за

успављивање. Не може се тонути у сан са -урт или -мур. Када човјек боље размисли и
схвати какву промају би требало да направе усне и изговоре Курт... Нимур, јасно је да ту
нема сна! То су имена која се изговарају у тренутку буђења! Значи да мушкарац на Балкану, и
када о томе не мисли, разматра сваки детаљ прије женидбе. Ту ништа није спонтано као што
се чини и као што тврде научници на Западу! Чак и када тоне у сан, Брацо зна како се влада
територијом. Он тврди да су најслађе прве секунде сна. Тиме се хвалио као да је студирао

биохемију, а не новинарски факултет:
- Мозак тада изазове слатку текућину и прослиједи је правац на језик!
Брацо је закуњао на каучу а ја сам писао задаћу и гледао како дише. Његова кошуља се
дизала и спуштала равномјерно, горе-доле. У мени се пробудила мисао како се може десити
да остане без даха и да умре! Поглед је био фиксиран за његове груди. Одједном се кошуља
више не помиче. Груди стоје, он тихо кркља и као да се гуши!
- Дише или не дише? Дише, не дише, дише, не дише... Да ли ово мој отац издише? - првих

неколико секунди пиљим у њега без осјећања.
Иако ми се чинило да је мртав, сједим непомичан. Скочим онда нагло са столице и ухо
наслоним на његово срце. Лакнуло ми је кад је дубоко издувао ваздух из плућа и наставио са
прекинутим дисањем.
- Дише!
Послије буђења, Брацо не воли да прича. Тешко се враћао из снова и Азра је избјегавала

да са њим започиње било какав разговор. Покушала је да му скрене пажњу на велику
хладноћу, а у ствари је хтјела да га задржи у кући.
- Шта би ти фалило, прочиташ неку књигу, попричаш са сином?
- Ево видиш, дај руку! - узео је моју руку и ставио је на срце. - Чим крене њено звоцање,
мени срце прескаче!
- Ја ти због тога и говорим! Остани у кући барем једно вече, причај са дјететом!
- Прекјуче нисам нигдје излазио!

- Зато што је била утакмица на телевизији!
Док је отац стајао на вратима, мени је потекла суза. Ја плачем са закашњењем. Тек тада
ме стигла туга од поподневне помисли да Брацо због прекида у дисању може да умре. Гледао
сам га и помислио како ће он стварно једном умријети. Сузе су нијемо клизиле низ моје
образе, а он је то видио. Није знао зашто сам заплакао, па је облачећи капут показао према
мени и рекао:

- Ето видиш, Азра, шта ти радиш! Што ти то треба? - и изашао ван.