Page 21 - Emir Kusturica - Sto jada

Недјеља је, а температура је у благом порасту. Азра замишља да снијег не би смио да
пада на дан одмора. Међутим, бијеле пахуљице не чују шта она мисли. Кроз кухињски
прозор се једва назиру јабланови од сњежних пахуљица, док она поставља тањире и есцајг.
Стабла не мичу и то њој пада тешко као и очев рад на новом босанском лонцу!

Гледам у црни поклопац који пишти на „претис“ лонцу и слушам како ми крче цријева.
Пара пишти, излази из све четири рупице, а са врхова јабланова гомила снијега се
стропоштава на степениште... Иако се јабланови дижу према небу, зима је и њих понизила,
при врху су савијени као два брата Бамбулића из улице. Њих двојица су превисоки за наш
узраст. Касније ми јабланови личе на два кошаркаша који послије тренинга у ФИС-у,
погрбљени журе да попију пиво у кафићу код Даворина.
Изненада, црно дугме престаје да пушта пару и то је знак да је ручак готов. Азра покуша

да дигне поклопац, а Брацо благо заустави њену руку. Он се нагне над отворени лонац, ја за
њим, на крају све троје гледамо у гомилу хране. Ми пиљимо у босански лонац.
- Сада се месо распада ко душа, види! - показивао је отац.
- Како се месо може распадати ко душа?
- Филозофе, то се само онако каже!
- Али стварно, како се распада душа?

Распада се под налетом вулгарног материјализма!
- Онда се не распада, него је однесе вјетар ко што разнесе маце у прољеће!
- Још си ти мали! Лако ти је сада да фантазираш, живот је реалност, кад нарастеш, кашће
ти се само!
Хтио сам да будем зачин босанском лонцу! Брацо је то једва дочекао пошто није одолио
таласу вулгарног материјализма. Кренуо је да једе месо. Мрзило ме је да слушам како
мљацка док жваће:

- Јебена је вукојебина!
- Ено га опет! Филозоф, а псује!
- Па шта?! Тако Азра говори. Ти, Азра, сада шутиш?
- Што шутим? Не шутим!
- Колико пута си рекла: „Шта сам ја Богу скривила да живим у овој вукојебини?“
- Стара прича! - Брацо одмахне руком.

- Шта стара прича! Да смо ишта ваљали, не би нас запало да овдје живимо?! - потпаљује
ватру Азра.
- Добро, а шта би било да живиш у Сибиру?
- Не знам како је у Сибиру, али овдје не ваља!
- Шта то, мајке ти, толко фали овдје?
- Овдје не живиш ко човјек, па на крају и не умреш ко човјек!
- А како се то умре ко човјек?

- Лијепо! Када умреш тамо гдје послије сахране људи не стружу блато са ципела!
- Него шта раде?
- Када умреш тамо гдје миришу борови, под ногама ти шуште иглице и шишарике!
Брацо је волио када Азра оригинално гледа на свијет. Највише због тога што је тада
преко залогаја могао и он да каже шта о томе мисли. Тешка радња. Када говориш и једеш,
чему дати право првенства? Залогају или ријечи? Обично ријеч има предност, али мисао

може да залута, па глад зна да прогута ријеч! Иако тврде да човјек боље мисли кад је гладан,
то не важи за мог оца. Он је ријетко гладан, али ипак се изражава јасно. Имао је дугу праксу