Page 22 - Emir Kusturica - Sto jada

говорења преко залогаја. Спасавало га је то што није волио да описује просте радње и да
набраја шта му се све десило. Због тога се није губио у ономе што је изговарао.
- Значи, човјек је у предности када умре на мору?
- Човјек је у предности када живи на мору, па према томе и када тамо умре!

- Колико ја знам, човјеку је свеједно гдје умре?! умијешао сам се у разговор.
- У праву је Алекса. Кад си већ мртав, јебе ти се гдје си умро!
- Само ви филозофирајте, да смо нешто ваљали, живјели бисмо на мору!

- Температура је и даље у паду, жива у термометру показује тридесет и трећи подјељак
испод нуле. Зима 1971. је најхладнија година, а хладни талас који је захватио нашу земљу
стигао је из Украјине и задржаће се још најмање недјељу дана... - започеле су поподневне

вијести Радио Сарајева.
- Бештије и даље ништа не подузимају - љути се Азра, док Брацо спава на каучу.
Гледам како дише. У мени се поново будила мисао о томе како се може десити да отац
испуше ко душица од фудбала!
- Да ли дише или не дише? Дише, не дише, дише, не дише... - овога пута осјећања ме нису
тјерала да скачем са столице, иако ми се на исти начин чинило да су очеве груди непомичне.

Прво сам неколико секунди, гледајући како не дише, поново без осјећања пиљио у његове
груди. Мајка је прала суђе, а моје је срце снажно лупало:
- Погледај како ми срце лупа!
- Ништа то није, ти си млад и здрав, ено ти скије па се скијај!
Нешто ме тјерало од ужарене пећи напоље, на хладноћу. Као да сам ја био заљубљеник у
Сибир а не отац! Нагиб улице Јабучице Авде и окуке које кривудају према Војној болници
велики су изазов. Синдикалне скије, како је Азра рекла, биле су посљедњи „крик моде".

Ознојен од копчања баканџи и везова на скијама, ходао сам узбрдицом према кући
Лазаревића. Није ми пало на памет да се спуштам низ залеђене степенице као остали! Али,
довољно је било да видим како сви из улице, ко је како умио, тандрчу на сањкама, лигурама
и скијама, па да за трен промијеним одлуку. Не трпим да будем на репу догађаја.
Гледам испред, све дјеца млађа од мене пиче низбрдо, па скрену низ степенице. Од
страха, али и од задовољства, вичу:

- Чампраааз, чувај, хало! - избјегавајући да ударе док претичу сањкаше и скијаше испред
себе.
Срце лупа, хоће да искочи кроз ребра, али нема назад. Чучнем у јаје као Жан-Клод Кили
и кренем низ степенице. Видим како се приближавам улазу у Војну болницу! Умјесто да
направим кристијанију, ноге су се саме одржале на правцу. Рукама машем напријед-назад,
неколико пута. Горуша је стрма и залеђена, па је чувар Војне болнице отворио врата
видјевши да ћу изгинути ако то не учини. Гледао је у мене као у пушчано тане.

- Винтај, мали, оде ти у хендек! - викао је војник чувар.
Кухиња Војне болнице била је смјештена у приземљу зграде, ударио сам у кувара који је
истоварао кромпир. Кроз подрумски прозор, он је потрефио право у велики казан с пасуљем.
Мој рођак Недо, син мајчиног брата, слабо је чуо и због тога је говорио неумјерено
гласно. Био је шофер, а у слободно вријеме се бавио вајарством. Имао је снажне руке, волио
је жене, причало се да коју он пропусти кроз своје шапе, то јој је било горе него да прође

кроз центрифугу. Увијек је почињао или завршавао свој говор реченицом: „То ти је тако, па
ти види“.