Page 15 - Emir Kusturica - Sto jada

- Ти мени дугујеш само једно!
- Шта, реци?!
- Обећај да ћеш испунити обећање!
- Обећавам!

- Да ћеш ме једног дана пронаћи!
- Када?
- Било када и било гдје!
- Ако те икада сретнем, ја ћу се тобом оженити! Покварена сирена аутобуса и облак дима
који се ширио из пробушеног ауспуха и мијешао са прашином на макадамском друму,
стварали су звук и слику у којима је нестала Милијана Гачић.
Она глупост научила је Зеку да сваки пут кад га обузму туга и тешке мисли, одреди мјеру

и стиша осјећања, ма колико неподношљива она била! Уосталом, када би и покушао да
учини глупост, нема Милијане да га спасе!
Као мелем на рањену душу дошла је очева прекоманда из Травника у Мостар. Шта би он
у Травнику без Милијане Гачић?
Волио је послије школе да сједи на обали, гледа у бистру Неретву и да шаље љубавне
поруке у боци. За разлику од Лашве, Неретва је у њему будила много дубља осјећања и

озбиљније мисли, зелена и дубока, са површином која се непрестано мијењала и са коритом
и каменим стијенама које учвршћене леже на дну и не мијењају се хиљадама година. Тако је
и он прижељкивао да га живот пронесе кроз неку спектакуларну струју, да му вјетар који и
личи на људске жеље донесе неку новост и да му из коријена промијени живот! Баш као што
струје и вјетрови мијењају површину Неретве! Када сретне Милијану, тјешио се он, живот ће
постати вјечан и непромјењив.
Мостар је пробудио још једну особину Драгана Теофиловића. Без обзира на то што

послије оне глупости није размијенио ниједан поглед, а камоли ријеч са оцем Славом, од
њега је наслиједио организаторске способности и војничку педантност. Када је у Мостару
гостовао сарајевски рокер Љубиша Рацић, он му је помогао да организује концерт. Био је то
нови живот Драгана Теофиловића. Идеално мјесто да буде запажен а да не буде у првом
плану, то је посао роудија у рокенролу. Није било концерта у Мостару гдје Зеко није био
катица за све, организатор за ког се чуло и у Сарајеву а кад је група „Забрањено пушење“

гостовала у „Кулушићу“, поведен је на прво гостовање и тамо освјетлао образ.
Прекоманда Славе Теофиловића била је уједно и крај његове војничке каријере. Било је
то послије припреме за долазак друга Тита у Мостар. Славо је из касарне у стан донио
велику југословенску заставу.
- Хоћу да заставу чврсто прикачите за онај држач на углу куће!
Зеко и Горан су беспоговорно извршили задатак. Отац је планирао да, када Тито дође у
Мостар, свечано поздраве маршала са балкона. Тако је и било. Када је маршал три дана

касније стигао у посјету Мостару, породица Теофиловић, свечано одјевена и у ставу мирно,
стајала је на балкону. Све је урађено како је наредио капетан прве класе. Возећи се у
отвореном „мерцедесу", Тито је примијетио да је једна застава стављена наопачке и питао
Џему Биједића:
- Шта је ово, бога ти, да нисмо у Русију дошли?!
Дисциплински поступак против Славе због наопачке постављене заставе није био једини

догађај који је одредио крај његове неславне војничке каријере, али то је био и крај
заједничког живота породице Теофиловић. Послије тога он је скинуо униформу, а његове