Page 58 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

колевку Запада као појаве, Европа је са своје стране постала “Исток” у односу на САД.
Сједињене Државе су путем модернизације и постмодернизације отишле даље од Европе, и
Стари Свет се у поређењу са Новим претворио у нешто самостално.
Тако је настала геополитичка слика, где се у простору самог Запада појавио одређени
дуализам. С једне стране, “најнапреднији” Запад постале су САД, док је Европа са своје
стране покушала да напипа сопствени, посебан пут.
Чак су започеле философске расправе, и неки амерички неоконзервативци (поготово
26
Роберт Кејган ) предложили су да се сматра како америчка цивилизација произилази из
концепције Хобсовог претећег државног “Левијатана”, а Европску унију као оличење
Кантових пацифистичких идеја – с његовим грађанским друштвом, толерантношћу и
људским правима. Предлагане су и друге класификације. У сваком случају САД и Европа
почеле су да на нов начин поимају своју самосвојност, своје вредности, свој однос према
модерни и постмодерни.
На ступњу интереса то се још јаче испољило. Европска унија, као прва трговачка и
друга економска сила на свету, увидела је да се њени интереси у арапским земљама, као и у
погледу Русије и других земаља Истока, обично разликују од америчких и често су им
супротни. То се поготово очигледно испољило у време Ирачког рата, када команда НАТО-а
није подржала амерички упад, док су лидери Француске и Немачке (Ширак и Шредер)
заједно са председником Русије Владимиром Путином оштро иступили против тог рата.
Настала слика може се описати следећом формулом: САД и Европа сада имају
заједничке вредности, али различите интересе. Различитост интереса и свест о томе поготово
се види у земљама као што су Француска, Немачка, Италија и Шпанија. Обично их називају
земљама континенталне Европе, а тенденцију да се Европа представља као самосталан
геополитички играч који по могућству треба да је независан од САД – континентализмом
или евроконтинентализмом. У крајњим случајевима континенталисти тврде да САД и Европа
имају не само различите интересе него и вредности (на пример француски философ Ален де
Беноа 27 ).
На другом полу Европе налазе се они који на све могуће начине истичу јединство
вредности, и на том основу инсистирају на прилагођавању европских интереса америчким.
Том полу припадају евроатлантисти (Енглеска, земље Источне Европе – Пољска, Мађарска,
Румунија, Чешка, балтичке земље итд.).
Две различите тенденције у самој Европи стварају двојаку самосвојност – с једне
стране имамо посла с континенталном Европом, а с друге – с атлантистичком
(проамеричком). Оба пола Европе имају подвојен однос према појму “Запад”:
континенталисти сматрају да је Европа – “Запад”, док су САД већ нешто друго. А
атлантисти, напротив, на све могуће начине настоје да поистовете судбине Европе и Америке
као јединствене цивилизације, где Атлантик представља својеврсно “унутрашње језеро” (као
што су грчка и римска екумене својевремено сматрале Средоземно море). За евроатлантисте
Европска унија и САД скупа представљају управо “Запад”, при чему као његова авангарда
иступају САД.

Самосвојност Русије: земља или…?

Сада ћемо прећи на разматрање самосвојности савремене Русије. Претходно
претресање питања шта треба подразумевати под термином “Запад” снабдело нас је
поузданим оруђем које нам омогућава да одредимо шта подразумевамо под “Русијом”. После
тога можемо да већ сасвим исправно и основано опишемо однос између једног и другог у

26 Kagan R. Of Paradise and Power. Washington, 2003.

27 De Benoist A. L’Europe, Tiers-monde, meme combat. Paris, 1992.