Page 57 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

пуном паром, али то више није постепени развој него кружно кретање око све
проблематичнијег средишта. Архитектури Постмодерне омиљене су конструкције у којима
су стилови и епохе чудновато помешани, а на месту средишње тачке архитектонске целине
зјапи рупа. То је одсутно средиште, пол круга, који представља пропадање у небитак.
Таква је и садржајна структура једнополарног света. У средишту глобалног Запада – у
САД и земљама трансатлантског савеза – искри црна бесмислена јама настале Постмодерне.

Процеп између теорије и праксе глобализма

Описана последња метаморфоза Запада при преласку у Постмодерну ипак представља
чисто теоретску конструкцију. Таква слика настала је пред почетак 1990-их година, и тако су
логику светске историје поимали они мислиоци којих је још било на Западу, пре него што се
коначно уступи место постчовечанству (могуће, мислећим аутоматима). Али између те
теоретске конструкције и њеног оличења сачувао се одређени процеп. Размишљања о
природи и структури таквог Запада и такве Постмодерне доводила су чак и њене ватрене
апологете у стање ужаса и очајања. На пример, Френсис Фукујама се у одређеном тренутку
одрекао оне идиличне слике коју је сам описао почетком 1990-их и предложио да се устукне,
задржавајући Запад у оном стању у коме се налазио пре доспевања на одредиште 24 .
Фукујамини критичари, укључујући и Семјуела Хантингтона, преувеличавали су квалитет и
опсег оних препрека које Западу предстоји да савлада како би постао уистину глобалан и
свеопшти. Са различитих становишта сви су почели да се грчевито држе остатака Модерне –
са њеним националним државама, вером у прогрес, морализаторством, менторством и
фобијама, на шта су сви већ одавно навикли. Тада је одлучено да се продужи кретање ка
зацртаном циљу или макар симулира љуљушкање вагона и клопарање точкова на спојевима
шина.
Данас се Запад налази управо у том процепу – између онога шта теоретски мора да
постане у епохи глобализма и услед чињенице превазилажења свих препрека и победе над
свим алтернативама, и онога што се врло нерадо признаје за нову глобалну архитектуру
Постмодерне – са рупом уместо средишта. Па ипак се у том процепу – бесконачно малом и
све мањем – одвијају јако важни процеси који стално мењају општу светску слику.
Све то активно утиче на Русију.

САД и Европска унија: два пола западног света на почетку XXI века

Њихање Запада у процепу између завршене Модерне и започете Постмодерне одражава
се и у геополитичком пресеку. Тако је нестанак глобалног такмаца оличеног у СССР-у
(алтермодернизациони пројекат) довео у питање трансатлантску цивилизацију. Непостојање
непријатеља на Истоку учинило је да веза САД и Европе у оквиру “атомског Запада” није
више толико очигледна нити се подразумева. Почело је да се испољава раслојавање
трансатлантског Запада на САД и Европску унију.
Средиште Запада током ХХ века постепено се премештало на ону страну Атлантика, ка
САД. И после Другог светског рата управо су Сједињене Државе преузеле мисију авангарде
Запада. Постале су велесила која својом моћи јемчи војно-стратешку безбедност и економски
процват европских земаља.
После распада СССР-а улогу средишта Запада још чвршће су преузеле САД. То се
поклопило с европском интеграцијом и стварањем у Европи заправо наднационалне државе,
државе постмодернистичког типа (Роберт Купер 25 ). Будући да је некад представљала

24 Фукуяма Ф. Наше постчеловеческое будущее: Последствия биотехнологической революции. М., 2004.

25 Cooper R. The Breaking of Nations. Order and Chaos in the Twenty-first Century, London, 2003.