Page 46 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

slične pederske sklonosti Hrista i Tolstoja. Tolstoj u svom dnevniku od
29.novembra 1851.godine piše: »Ja nikada nisam voleo ženu… ali mnogo

puta sam se zaljubljivao u muškarca… Zaljubljivao sam se u muškarca,
još ne znajući, šta je to pederizam«.

Za razliku od tih humanista-liberala Dostojevski piše: »Ako neko

uništi Rusiju, onda to neće biti ni komunisti, ni anarhisti, već prokleti
liberali«.

Onaj isti Pavka Korčagin – to je tipičan hrišćanski i komunistički
heroj. Heroj iz te iste opere. Samoodricanje, samožrtvovanje. On nije

egoista, o sebi nije mislio, mislio je o drugima. Na svoj život je pljuvao,

svoju ljubav predao kao žrtvu u borbi (nejasno za šta), narušio je svoje
zdravlje, svoj život uništio. U ime čega? U IME novog oca i sina i svetog

duha pod nazivom »komunizam«. Amin. Šta je to komunizam, šta se krije
iza tih reči – to pavkima korčaginima nije bilo poznato. Niko od njih,

naravno, nije čitao svih 90 tomova budalaština, koje je napisao taj
brzopisac Karl Marks. I niko nije shvatao, kakav je nakaradni model

života programiran u tankoj knjižici pod nazivom »Manifest kompartije«.

Oni ni nju nisu čitali. A ko je čitao – ništa nije razumevao. On su SVETO
VEROVALI u budućnost, i to je glavno. A najglavnije je to, što Pavka

Korčagin – nije egoista, već je žrtva.
Naravno, dobar čovek ne treba da misli samo o sebi i da bude samo

egoista. To je odvratno, to je jedna krajnjost. Ali dobar čovek ne treba da
misli ni samo o drugima, potpuno zaboravljajući sebe. To je druga

krajnjost. Ni ona nije lepa. Svuda je dorbro osećanje mere. Dobar čovek

treba da misli I o sebi, I o drugima. U hrišćanstvu i komunizmu uvek je
suprotstavljanje: ILI o sebi, ILI o drugima. Čovek koji misli treba da bude

svestan svoje lične individualnosti i u isto vreme da shvata svoje

harmonično jedinstvo sa svojim narodom, čiji je on neotuđiv deo.
Za pametnog praktičnog čoveka jedna od osnovnih zapovesti treba da

služi glavna mnogobožačka zapovest: ŽIVI SAM I DAJ DRUGIMA DA
ŽIVE.

Naravno, pravo samopožrtvovanje može da posluži kao uzor veličine
ljudskog duha, ali ono treba da se ostvaruje u ime konkretnih i jasno

razumljivih ciljeva, a ne u ime iluzornih »svetlih ideala« i maštanja, koja

ustvari predstavljaju demagošku obmanu, koja sakriva istinski, prljav
smisao onih, koji se bore za preotimanje i zadržavanje vlasti.

46