Page 27 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

Hrišćanin ne treba da bude suviše smeo. Njegova smelost se veoma
žestoko ograničava. Najvažnije je da on ne sme biti smeo u odnosu na

višestojeće: prema bogu; prema predstavnicima boga – popovima; prema
miropomazanicima božijim – vlastiteljima (sva vlast je od boga). Biblija i

Jevanđelje su protkani sistemom zastrašivanja čoveka i bogom i đavolom,

trude se da u duši čoveka poseju neodoljiv strah da ne sme da uradi ništa,
što mu odozgo nije dozvoljeno. On treba da bude smeo samo onda, kada

izvršava komandu višestojećih šefova.
Naravno, plašenje bogom je – logički sasvim besmisleno, pošto se

hrišćanski bog smatra za apsolutno dobro, zašto ga se onda plašiti?

Plašenje đavolom takođe je besmisleno, pošto đavo u hrišćanstvu nije
primarna figura, to je tvorevina boga, a pošto je tako, onda sve ono, što je

od đavola, to je automatski i od boga. Ali smisao i logika u hrišćanstvu
nisu najgalvniji. Najglavnije je - osloniti se na jedno od prirodnih i moćnih

ljudskih osećanja – osećanje straha, maksimalno naduvati to osećanje i
dalje igrati na tome.

Hrišćanstvo je – religija koja se bazira na strahu. Hrišćanstvo razvija

i kultiviše plašljivost. Bez ljudskog straha hrišćanstvo ne može da postoji.
Zbog toga je pravi hrišćanin – strašan plašljivko. Njegova plašljivost je

takva, da se on ne samo boji da uradi nešto što nije dozvoljeno odozgo, da
naruši nekakve kanone, nego čak se boji da ne pomisli drugačije, nego

što mu je propisano, boji se da se ne upozna sa nekakvim drugačijim
jeretičkim mislima drugih ljudi. Boji se »đavolskog« iskušenja. Boji se

svakog drugačijeg mišljenja.

Hrišćanstvo u prvom redu vaspitava strah od mišljenja i na
račun straha čini hrišćanina umno paralisanim.

Pokušajte da ponudite čitanje ovog rada ili njemu sličnih istinskom

hrišćanskom verniku. U prvom slučaju prva reakcija će biti strah, koji se
prikriva raznim rečima tipa: »Meni to nije potrebno, nije mi interesantno«,

a realni motiv je sasvim drugačiji – on se boji. I osim straha ovde postoji
još i osećanje nesigurnosti u sopstvena ubeđenja.

Hrišćanin se boji da njegova visoka »sveta« vera ne pukne kao mehur
od sapunice posle opštenja sa jakim oponentom i u njegovoj glavi, umesto

hrišćanske kaše, nastane neprijatna praznina i da se ne oseti kao potpuni

ludak, koji je proživeo prethodne godine, verujući u himere. Čovek bi
rekao, pa ti si hrišćanin i osvojio si moćnu i mudru religiju, postao si

27