Page 243 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

325.godine naše ere na Prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji,
sabranom uz podršku imperatora Konstantina, crkveni hijerarsi su u svojoj

samovolji većinom glasova (kao na partijskom sastanku) imenovali Isusa
Hrista za boga (218 – »za«, 2 – »protiv«).

Već 380.godine hrišćanstvo zabranjuje sve ostale oblike religioznosti

i postaje jedinstvena i obavezna religija.
389.godine direktnom naredbom patrijarha aleksandrijskog Teofila

bio je porušen poslednji paganski hram Boga Serapisa – veličanstveni
Serapeum.

Realna istorija pisanja »svetih« hrišćanskih knjiga danas je dovoljno

jasna. Hrišćanstvo se bavilo drskim plagijatom i pozajmljivalo je mitove i
religiozne ideje odasvud, gde je bilo moguće (uglavnom iz Zoroastrizma).

I složilo sve to na jednu gomilu (2). Zahvaljujući tome formirana je masa
knjiga na različitim jezicima, raznih autora, raznih perioda, sasvim

različite umetničke i istinite vrednosti. Usled toga je nastala eklektička
gomila doktrina, loše uzajamno povezanih i potpuno protivrečnih.

Da bi svu tu informacionu šarolikost sredio i »očešljao« u vidu jedne

zamisli, u četvrtom veku Vizantijski imperator Konstantin je sazvao drugi
hrišćanski sabor, na koji je došlo 280 predstavnika svih pravaca

hrišćanstva. Polovina učesnika toga skupa, koji su propovedali one strane
hrišćanstva, koje su protivrečile satanističkoj zamisli, bila je jednostavno

pobijena. Posle toga Konstantin je osnovao organizaciju pod nazivom
»Korektorijum«, koja je imala zadatak da koriguje sva postojeća

Jevanđelja. Usled toga su svi tekstovi na jermenskom jeziku proglašeni

jeretičkim i bili su zapaljeni. Ostale su samo manuskripte, napisane na
grčkom jeziku, od kojih je najranija datirana sa 331.godinom – 6 godina

posle Nikejskog sabora.

Posle toga ne Gospod bog, već su Vaseljenski sabori služitelja
hrišćanske crkve stalno korigovali, kako su mogli, »svete« tekstove ili

menjali i tumačili. Izuzimali su i zabranjivali čitave glave i tomove
Biblije. Ponovo su cenzurisali »reč božiju«. Na jednom od takvih sabora

Konstantin je bio kanonizovan kao svetac.
Na 3. Vaseljenskom saboru 431.godine dugo su se prepirali oko toga

– da li žena ima dušu ili ne. Posle žučnih diskusija prešli su na glasanje i

sa većinom od jednog glasa priznali, da je žena takođe punovredan čovek.
Sada to može izgledati smešno, ali malo je tu smešnog. Prema hrišćanstvu

243