Page 206 - Vladimir Aleksejevič Istarhov
P. 206

»Sloveni«. Pre molitve se vršilo umivanje čistom vodom, poželjno čitavog
       tela ili minimum lica i ruku.

              Rusko (kao i grčko, i rimsko, i bilo koje drugo) paganstvo za razliku
       od hrišćanstva vaspitavalo je ponosne, hrabre, radosne ljude, jakog duha,

       nezavisne ličnosti, ljude časti i dostojanstva, koji ne podnose iživljavanja

       nad sobom i koji umeju da zaštite sebe. Svaki ruski muškarac, nezavisno
       od sklonosti, pre svega je bio dužan po duhu da bude vojnik, sposoban da

       ukoliko je potrebno zaštiti samog sebe, svoju ženu i decu, svoje bliske,
       svoju Domovinu.

              Judeizam vaspitava u ljudima psihološki tip robovlasnika,

       hrišćanstvo vaspitava psihološki tip roba, a paganstvo vaspitava psihološki
       tip slobodnog čoveka, gospodara samog sebe.

              Hrišćanska dogma jednokratnog života rađa strah od smrti. Pagani su
       cenili i voleli život, ali se nikada nisu plašili smrti. Oni su shvatali da

       nikakva apsolutna smrt ne postoji. Ne postoji slučajno u svakom jeziku
       pojam »na onom svetu«. To jest posle smrti postojanje se odvija upravo u

       svetlu, a ne  u tami ili u nepostojanju. Na onom svetu postoji i svetlost, i

       sunce, i svoj život.
              U paganstvu smrt – to je kraj jednog oblika života i istovremeno

       početak rađanja novog oblika života. Navešću analogiju. Kako se rađa
       čovek? Najpre se  čovek zameće i živi u majčinoj utrobi. Tamo je svoj

       drugačiji svet – tamo nema svetla, drugih bića, zvukova, vazduha,
       ograničen je prostor, ograničena sloboda i t.d. I u tom drugom svetu

       ljudski embrion živi oko 9 meseci. On se navikava na taj svet, njemu je

       tamo udobno i bezbedno.
              Zatim nastaje rađanje. Taj momenta je bolan i mučan. Dete prelazi iz

       jednog sveta u sasvim drugi. Stari svet ga odbacuje, i život se pretače u

       drugi svet. U procesu rađanja dete oseća strah, njega izbacuju iz
       prvobitnog i udobnog sveta. Njemu se  čini da se život završio, da ono

       umire. Prilikom rađanja dete sa mukom prolazi kroz matericu i vaginu,
       kao kroz tunel ulazi u novi svet. Sva svedočenja onih ljudi koji su

       preživeli kliničku smrt su analogna tome. Svi opisuju kretanje kroz
       nekakav tunel, cev, hodnik, bunar i t.sl. U dobroj porodici dete koje se

       rađa već očekuju i dočekuju na ovom svetu njegovi bliski, koji su na ovaj

       svet došli pre njega. Kada čovek umire na ovom svetu i prelazi na onaj





                                                                                                               206
   201   202   203   204   205   206   207   208   209   210   211