Page 488 - Thomas Mann - Čarobni breg

svojoj rezervisanosti. Humanist se naljutio. Gospoda su se vratila ka Kurhausu, pred kojim
su, pored svojih, zatekli još i dvoje drugih ispregnutih saonica.
Tu se moglo stanovati. Na spratu je bilo hotelskih soba, označenih brojevima. Tamo je
bila i trpezarija u seljačkom stilu, dobro založena. Izletnici zamoliše da im uslužna krčmarica
spremi zakusku: kafe, meda, beloga hleba i hleba od krušaka, koji je bio specijalitet ovog
mesta. Kočijašima poslaše crnjaka. Švajcarski i holandski posetioci sedeli su za drugim
stolovima.
Hteli smo da kažemo kako je vrela, izvrsna kafa zagrejala naše prijatelje i kako se razvio
živ razgovor, ali to ne bi bilo tačno, jer se ceo razgovor sveo u stvari na jedan Naftin
monolog. Posle nekoliko reči koje su drugi ubacili, Nafta je razvio svoj monolog, razvijao ga
na vrlo čudan i u društvenom pogledu nezgodan način, pošto se bivši jezuit, ljubazno
poučavajući sabesednika, obraćao isključivo Hansu Kastorpu, okrenuvši leđa gospodinu
Setembriniju, koji je sedeo na drugoj strani do njega, i ne obraćajući nikakve pažnje na drugu
dvojicu gospode.
Bilo bi teško imenovati temu njegove improvizacije, koju je Hans Kastorp pratio i
klimanjem glave upola odobravao. Izvesno je da se ona nije odlikovala jedinstvenošću
predmeta, nego se nepovezano kretala u oblasti duha, dodirujući čas jedno čas drugo, pitanje,
u težnji da na jedan obeshrabrujući način ukaže na dvosmislenost duhovnih pojava u životu,
na neodređen karakter i neupotrebljivost velikih principa koji se na osnovu tih pojava
postavljaju, i da pokaže u kakvim se sve bojama preliva haljina u kojoj se pojavljuje
apsolutnost na ovoj zemlji.

U svakom slučaju, njegovo predavanje bi se moglo svesti na problem slobode, koju je on
tumačio u smislu zbrke. Između ostalog, on je govorio o romantici i fascinirajućem
dvostrukom smislu ovog evropskog pokreta sa početka devetnaestog veka, pred kojim gube
svaku vrednost pojmovi reakcije i revolucije, ukoliko se ne sjedine u nečem višem. Jer se
samo po sebi razume da bi bilo vrlo smešno kad bi pojam revolucionarnog hteo da se poveže
isključivo sa napretkom i pobednički nadirućom prosvećenošću. Evropska romantika je, u
prvom redu, bila pokret slobode: antiklasičan, antiakademski pokret, uperen protiv
starofrancuskog ukusa, protiv stare škole razuma, čije je branioce ismejala kao napudrovane
vlasulje.
I onda je Nafta prešao na ratove za slobodu, na fihteovska oduševljenja, na onaj zanosni i
raspevani narodni ustanak protiv neizdržive tiranije — koji je, na žalost — he! he! — kao
takav bio ovaploćenje slobode, to jest: revolucionarnih ideja. Vrlo smešno! Pevajući iz sveg
glasa, zamahnulo se pesnicom da bi se oborila revolucionarna tiranija u korist reakcionarne
kneževske sabljetine, a to je bilo učinjeno u ime slobode.
On je uveren da će njegov mladi slušalac umeti da povuče razliku, ili da čak uoči
suprotnost između spoljašnje i unutrašnje slobode — a u isto vreme proučiti tugaljivo
pitanje: koje se ropstvo najviše — he! he! — odnosno najmanje podudara sa čašću nacije.
Sloboda je, u stvari, jedan više romantični nego prosvetilački pojam, jer ono što pojam
slobode ima zajedničko sa romantikom, to je ona nerazmrsiva isprepletanost čovečanskih
nagona za ekspanzijom i strasno ograničavajućeg naglašavanja svoga ja. Iz
individualističkog nagona za slobodom razvio se istorijsko-romantičarski kult nacionalnosti,
koji je ratoboran i koga humanitarni liberalizam naziva mračnim, iako i ovaj isto tako
propoveda individualizam, samo nešto malo drukčije. Individualizam je romantično-
srednjovekovan u svom ubeđenju o beskrajnoj, kosmičkoj važnosti pojedinačnih bića, iz
čega je poteklo učenje o besmrtnosti duše, geocentrična teorija i astrologija. Sa druge strane,
individualizam je stvar slobodnjačkog humanizma, koji naginje ka anarhiji i koji bi želeo po