Page 480 - Thomas Mann - Čarobni breg

VELIKA RAZDRAŽENOST

Sa smenom godinica, počeo je u kući Berghof da se pojavljuje jedan novi duh; Hans
Kastorp je naslućivao da taj duh potiče neposredno od onog demona čije smo zlokobno ime
već pomenuli. On je proučavao tog demona, sa neodgovornom radoznalošću čoveka koji
putuje radi ličnog obrazovanja; štaviše, nalazio je u sebi sumnjivih sklonosti da uzme velikog
udela u gnusnom kultu koji mu je njegova okolina ukazivala. Po svom temperamentu, on nije
bio mnogo sklon da robuje duhu koji se sad širio i koji je, uostalom, baš kao i onaj stari duh,
oduvek tu i tamo nicao ili se nagoveštavao. Međutim, uprkos tome, on je sa užasom
primećivao da ni on, čim bi se samo malo zapustio, kao ni ostali u njegovoj okolini, ne bi
mogao da izbegne zarazu koja se odražavala u izrazu, reči i ponašanju.
Pa šta se to desilo? Čime je to vazduh bio ispunjen? — Zavladao je svađalički duh.
Opasna razdražljivost. Netrpeljivost kojoj nema imena. Opšta sklonost ka otrovnoj prepirci,
ka provalama besa, čak i ka gušanju. Ogorčeno prepiranje i neobuzdana dernjava izbijali su
svakodnevno među pojedincima i čitavim grupama, a bilo je karakteristično za te ispade da
su i oni koji nisu u njima učestvovali, umesto da negoduju zbog takvog stanja duhova i da
mire zavađene, i sami učestvovali u njima svojim simpatijama, i u duši se takođe predavali
tome gloženju. Ljudi su bledeli i ceptali. Izbuljene oči su sevale, usta se besno krivila. Onima
koji bi se zakačili, zavidelo se što imaju prava i razloga da viču. Vukla ih je želja da i sami to
rade, mučila im dušu i telo, i ko nije imao snage da pobegne u osamljenost, taj je bio
nepovratno uvučen u vrtlog. U kući su učestali izlišni sukobi, uzajamna optuživanja pred
upravom koja se trudila da izravna sporove, ali pri tom i sama strahovito lako padala u
grubosti. Ko bi izišao van Berghofa koliko-toliko spokojan, nije mogao znati u kakvom će se
stanju vratiti. Jedan član onog stola boljih Rusa, jedna vrlo elegantna dama iz unutrašnjosti
Rusije, iz Minska, još mlada i samo lako obolela, — određena su joj bila za lečenje tri
meseca, ne više, — uputila se jednog dana u naselje, da u jednoj francuskoj radnji nešto
pazari. Ona se tamo tako posvađala sa prodavačicom da se u krajnjem uzbuđenju vratila
kući, dobila jako krvoliptanje i od tog trenutka joj više nije bilo leka. Kad je stigao njen muž,
saopšteno mu je da mora ostati ovde zauvek.
To je bio samo jedan primer onoga što se dešavalo. Navešćemo i druge, mada preko
volje. Biće ih koji će se sećati đaka, ili bivšeg đaka, sa okruglim naočarima, koji je sedeo za
stolom gospođe Salomon, — onog ubogog mladića koji je imao naviku da svoje jelo isecka u
tanjiru u sasvim sitnu smesu i da je, oslonivši se o sto, ubaci u usta i proguta, pri čemu bi
ponekad obrisao servijetom oči iza debelih stakala svojih naočara. Tako je on, još đak ili
bivši đak, sedeo čitavo vreme; gutao i brisao oči, ne dajući povoda da se njegovoj ličnosti
ukaže više pažnje, sem uzgred i letimice. Ali nedavno, jednog jutra, pri prvom doručku,
potpuno iznenada i tako reći iz vedra neba, njega je obuzeo takav bes, da je to izazvalo opštu
senzaciju i učinilo da cela trpezarija skoči na noge. Začula se vika za stolom gde je on sedeo.
Sav bled, sedeo je on i vikao na patuljicu koja je stajala pored njega. »Lažete!« vikao je
piskavim glasom. »Čaj je hladan! Kao led je hladan ovaj čaj što ste mi ga doneli, ja ga neću,
okusite ga sami pre nego što počnete da lažete, pa kažite nisu li ovo mlake splačine, i mogu li
ovo uopšte piti pristojni ljudi! Kako se usuđujete da mi donesete ovako leden čaj? Kako ste
mogli pomisliti i uobraziti da mi možete doneti ovakav mlak bućkuriš i ma izdaleka
poverovati da ću ga ja piti?! Ja to neću da pijem! Neću!« kreštao je on, bubnjajući obema
pesnicama po stolu, tako da je posuđe na njemu tandrkalo i igralo. »Zahtevam topao čaj!
Hoću vreo čaj, to je moje pravo pred bogom i pred ljudima! Neću ovo, hoću vreo čaj, jer bih