Page 99 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XV

GRAĐANSKI RAT

General Vilijem Tekumseh Šerman (William Tecumseh Sherman), jedan od učesnika u
Američkom građanskom ratu, je u svojoj knjizi Memoari načinio jedan veoma zagonetan komentar: „... istina
nije uvek prijatna, i ne može se uvek reći.“
Sličnu opasku izneo je i autor biografije Zaharije Čendlera (Zachariah Chandler), senatora iz
države Mičigen u vreme građanskog rata: „Tajna istorija ovih dana... skriva mnoga zapanjujuća otkrića...
2
pitanje je da li će veo ikada biti malo više odignut.”
Ljudi koji su pokušali da podignu taj veo, otkrili su da zaista ima mnogo skrivenih istina u ovom
slavnom periodu američke istorije. Ličnost koja je dala samo nagoveštaj pravih uzroka rata je pukovnik
Edvard Mendel Haus, autor knjige koja je napisana 1912. i nosi naslov: Filip Dru, upravljač. U toj knjizi,
jedan od likova iznosi ovakvu tvrdnju: „Cinična Evropa rekla je da je Sever nametnuo mišljenje kako se
3
borba vodila zbog ljudskih sloboda, dok se uistinu borba vodila zbog novca.”
Je li moguće da je Građanski rat vođen iz razloga koji su drugačiji od onih koji nam se
tradicionalno nude? Da li je moguće da su pravi razlozi rata tajna koju neko ne želi da otkrije? Da li je istina
da ropstvo i državna prava nisu bili istinski uzroci rata?
Posle demisije Druge banke Sjedinjenih Država, državne banke su, ovlašćene svaka u svojoj
državi, vodile bankarski sistem Unije i izdavale sav novac. Taj novac je gotovo isključivo počivao na zlatnoj
podlozi a ne na dugovima i papirnom novcu.
Međutim, finansijska pozicija federalnih vlasti počela je postepeno da se pogoršava. „Pred samo
izbijanje rata, blagajna Sjedinjenih Država bila je klimavija nego Fort Samter. Južne banke su tiho povlačile
velike sume novca iz depozita na Severu. Kada je Linkoln preuzeo Kancelariju, pronašao je gotovo praznu
4
blagajnu.”
Građanski rat je, u stvari, počeo 1837, godinu pošto su istekla ovlašćenja Drugoj banci
Sjedinjenih Država, kada je porodica Rotšild poslala jednog svog predstavnika u Sjedinjene Države. Njegovo
ime je bilo Avgust Belmont (August Belmont). Stigao je u vreme panike 1837. godine. Svoje prisustvo naglo
je obznanio kupujući Vladine obveznice. Njegov uspeh i napredak brzo su ga odveli u Belu kuću, gde je
5
postao „finansijski savetnik predsednika Sjedinjenih Država.”
Sledeći komadić ove ogromne slagalice dospeo je na svoje mesto 1854, kada je bila formirana
tajna organizacija, poznata kao „Vitezovi zlatnog kruga”, od strane Džordža V. L. Biklija (George W. L.
6
Bickley) , koji je kasnije izjavio da je „on bio taj koji je napravio sudbonosni rat 1861. godine, putem
7
organizacije koja je osmislila i širila secesionizam.”
Još jedna važna ličnost u priči o Građanskom ratu bio je Dž. P. Morgan, koji će kasnije postati
jedan od najbogatijih i najuticajnijih američkih industrijalaca i bankara. Gospodin Morgan je 1856. otišao u
Evropu da bi studirao na Univerzitetu u Getingenu, u Nemačkoj. Nije teško dokučiti da je među ljudima koje
je tamo sreo bio i Karl Marks, koji je u to vreme pisao i aktivno objavljivao svoje komunističke ideje.
U svakom slučaju, bilo je to vreme kada su evropski bankari počeli da pripremaju Američki
građanski rat. „Po Džonu Rivsu Qohn Reeves), autoru knjige Rotšildi, finansijski gospodari naroda, ključni
sastanak se odigrao u Londonu 1857. Na tom sastanku, Međunarodni bankarski sindikat odlučio je da (u
Americi) Sever treba nahuškati na Jug, po starom principu 'zavadi pa vladaj'. Postojanje ovog zastrašujućeg
8
dogovora potvrdio je i Mek Kenzi (MacKenzie) u istorijskoj studiji Devetnaesti vek.”
Zaverenici su znali da američki narod neće prihvatiti nacionalnu banku bez valjanog razloga, pa
su se još jedanput odlučili za rat. Ratovi su skupi, i oni primoravaju vlade da pozajmljuju novac da bi ratove
plaćale. Još jednom je doneta odluka da se Sjedinjene Države uteraju u rat ne bi li bile prinuđene da se nose s
problemom kako platiti taj rat.
Ovoga puta zaverenici su imali težak zadatak: koju državu naterati da ratuje protiv SAD? One su
bile isuviše moćne da bi neka država ili savez država mogao s njima da se nosi po sistemu „balansa moći”.
Kanada na severu i Meksiko na jugu nisu bili dovoljno jaki i nisu imali vojnu silu koja bi odgovarala sukobu
predviđenih razmera, tako da su ispale iz kombinacije. Engleska i Francuska bile su tri hiljade milja daleko,
preko okeana, što je onemogućavalo snabdevanje eventualnih invazionih trupa. Rusija nije imala centralnu
banku, tako da bankari nisu imali kontrolu nad njom.

99