Page 96 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XIV

MONROOVA DOKTRINA

Predsednik Džejms Monro je 2. decembra 1823. godine objavio takozvanu „Monroovu doktrinu”.
Njegovi stavovi bili su potpuno otvoreni kada je izjavio „da se američki kontinenti koji su u stanju slobode i
nezavisnosti koju su postigli i koju održavaju, stoga ne mogu smatrati subjektima buduće kolonizacije od
1
strane evropskih sila.”
Predsednik Monro je dodao jedno dopunsko objašnjenje, tvrdeći da se politički sistemi evropskih
zemalja razlikuju od onih u Severnoj i Južnoj Americi:
„Zato, iz obzira prema poštenim i prijateljskim odnosima koji postoje između Sjedinjenih Država
i ovih sila, dužni smo da objavimo da ćemo svaki pokušaj koji bi došao s njihove strane u smislu proširenja
2
njihovog sistema na bilo koji deo ove hemisfere smatrati opasnim po naš mir i bezbednost.”
Ova Monroova akcija došla je kao posledica takozvanog „Sporazuma u Veroni” koji su potpisali
lideri Austrije, Francuske, Pruske i Rusije. Oni su, prema tadašnjem američkom senatoru Robertu Ovenu
(Robert Owen), imali „... dobro pripremljene planove da se unište narodne vlasti u kolonijama u Centralnoj i
Južnoj Americi, koje su se odmetnule od Španije i Portugalije, ugledajući se na primer Sjedinjenih Država.
Veliki engleski državnik Kaning (Canning) skrenuo je našoj vladi pažnju na ovu zaveru evropskih monarhija
protiv američkih republika. Naši državnici, uključujući i Tomasa Džefersona, onda su uzeli aktivnog učešća
u donošenju Deklaracije predsednika Monroa, koja je objavljena prilikom njegovog redovnog godišnjeg
obraćanja Kongresu SAD. U njoj se kaže da će se aktom neprijateljstva prema vladi SAD smatrati svaki
pokušaj ove koalicije, ili bilo koje druge evropske sile, da na američkom kontinentu uspostavi kontrolu nad
3
nekom republikom ili da zahteva neka teritorijalna prava.”
Evo delova tog „Sporazuma”:
„Dole potpisani... su se saglasili u sledećem:
„Član 1. Sile potpisnice ovog ugovora, ubeđene da je sistem predstavničke vlasti isto toliko u
neslozi s monarhističkim principom kao što je maksimum suvereniteta u neslozi sa Božanskim pravom,
postigle su dogovor... da ulože napore da bi stale na kraj sistemu predstavničke vlasti, u kojoj god državi
Evrope on mogao postojati, i da spreče njegovo uvođenje u zemlje koje ga još ne poznaju.
Član 2. Pošto se ne može sumnjati da je sloboda štampe najjače oružje koje koriste navodni
pobornici prava nacija, na uštrb vladara, visoke potpisnice ovog Ugovora se obavezuju da recipročno usvoje
sve potrebne mere da bi tu slobodu ograničile, ne samo u sopstvenim državama već i u ostalom delu Evrope.
Član 3. Ubedene da religijski principi najznačajnije doprinose održavanju nacija u stanju pasivne
poslušnosti koje duguju svojim vladarima, velike sile potpisnice objavljuju da je njihova namera da podupru,
svaka u svojoj državi, one mere koje bi kler mogao da usvoji... a koje su tesno povezane sa očuvanjem vlasti
4
njihovih vladara...”
Monroova hrabra deklaracija zadala je evropskim vladama prilično jak udarac. Mnogi evropski
diplomati govorili su protiv nje, ali je ona postala veoma popularna među građanima južnoameričkih država,
koje je štitila.
Monroov državni sekretar bio je Džon Kvinsi Adams, i on je u velikoj meri bio zaslužan za
pisanje ove doktrine. Narod Amerike, zadovoljan onim što je napisao, izabrao ga je za predsednika
Sjedinjenih Američkih Država 1824. godine.
Ali, što je još važnije, odbijen je još jedan pokušaj evropskih sila da se umešaju u poslove
Amerike.

1 Danzila Kros Bojl: Traganje za hemisferom, str. 237.
2 Ibid., str. 237.
3 „Kongresni zapis – Senat” (Congressional Record – Senate, April 25,1916), str. 6781.
4 Ibid., str. 6781
.

96