Page 280 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XXXIX

UKLANJANJE

Ričard Nikson se 13. novembra 1952. govorom koji je održao u Bostonu obrušio na
administraciju tadašnjeg predsednika Trumana. Tema je bila korupcija na visokim položajima:
„Ova administracija je dokazala da je savršeno nesposobna da počisti korupciju koja ju je
potpuno srozala, i povrati poverenje naroda u moral i čast Vladinih službenika. Nije, međutim, najveća
tragedija to što korupcija postoji, već to što nju brane i opravdavaju predsednik i drugi visoki službenici u
administraciji. Pošto ti ljudi čak ni ne priznaju da korupcija postoji, kako možemo od njih očekivati da je
1
raščiste?”
Da bismo shvatili događaje iz afere Votergejt, veoma je važno da razumemo planove Zavere i
kontra-planove Niksonove administracije.
Januara 1964. novinari su pitali Nelsona Rokfelera kada je prvi put poželeo da postane
predsednik Sjedinjenih Država. Odgovorio je: „Još kada sam bio dečak. Na kraju, kada pomislite da sam sve
2
imao, kakva vam druga ambicija može preostati”?
Nelson Rokfeler bio je odan namerama Zavere da se uspostavi „novi svetski poredak”. Prema
„Asošijeted presu”, on je 16. jula 1968. izjavio da bi kao predsednik „radio u pravcu međunarodnog stva-
3
ranja Novog svetskog poretka zasnovanog na saradnji između Istoka i Zapada a ne na konfliktu.”
No, iako je Nelson Rokfeler bio veoma blizu najužeg kruga Zavere, on nikada nije bio unutar
njega. Uverenje Vašeg autora je da Nelson Rokfeler nikada nije istinski planiran za predsednika Sjedinjenih
Država, bar ne do 1968. godine
To znači da su zaverenici Nelsonu obećali mesto predsednika, ali da su znali da neće održati
obećanje. Čini nam se, u stvari, da je u periodu 1964-1976. na delu bilo više različitih struja unutar Zavere. I
to bar četiri:
1. prva je želela da Ričard Nikson bude predsednik SAD;
2. druga je uklonila Niksona sa mesta predsednika, pošto je 1968. izabran;
3. treća je obećala Nelsonu Rokfeleru mesto predsednika 1976;
4. četvrta nije bila za to da se ispuni obećanje dato Nelsonu. Događaji vezani za aferu Votergejt
bili su usmereni tako da se
postignu tri cilja, budući da je prvi već bio ostvaren.
Da bi se razumeo Votergejt, čovek mora da shvati Ričarda Niksona i razloge zbog kojih ga je
Zavera želela u kancelariji predsednika 1968, da bi 1973. i 1974. godine želela da ga iz nje izbaci.
Gospodin Nikson je imao zanimljivu karijeru. Ona je počela 1946, kada je u borbi za mesto u
Kongresu, porazio Džerija Vurhisa, dotadašnjeg kongresmena iz Kalifornije.
Kongresmen Vurhis bio je izabranik ljudi koji su se borili protiv Federalnih rezervi. Napisao je
knjigu Izvan dugova, izvan opasnosti u kojoj se zalaže za otplatu nacionalnog duga. Vurhis je, isto tako, dao
predlog zakona da se ukine akt o Federalnim rezervama.
Ovakvo ponašanje gospodina Vurhisa nije načinilo ljubimca bankarskog bratstva.U brošuri koju
je napisao a koja nosi naziv „Dolari i razum”, kongresmen Vurhis je izjavio da „... predstavnici naroda u
Kongresu pod hitno moraju da sprovedu prenos vlasništva na dvanaest banaka, koje sačinjavaju centar
4
Federalnih rezervi, iz ruku privatnih vlasnika u ruke same države.”
Iznenada, niotkuda, pojavio se kandidat po imenu Ričard Nikson, koji se suprotstavio Vurhisu.
Istočni establišment je u Niksonovu kampanju uložio ogromnu količinu novca.
I naravno, Ričard Nikson je pobedio Džerija Vurhisa i zamenio ga, u Kongresu, kao predstavnik
tog izbornog okruga.
Sledeći stepenik u Niksonovom usponu do mesta predsednika odigrao se 1952. godine, kada je
pomogao Ajzenahaueru da od Roberta Tafta ukrade republikansku predsedničku nominaciju. Tada je vladalo
opšte uverenje da će gospodin Taft biti republikanski kandidat za predsednika i da će lako poraziti
demokratskog kandidata, ko god on bio. Gospodin Taft je bio konzervativac i iskreni antikomunista. On je
morao da bude poražen, a čovek koji će ga poraziti bio je Dvajt Ajzenhauer, koji je bio pošteđen učešća na
izborima 1948. upravo za ovakvu svrhu.

280