Page 258 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XXXVI

OBRAZOVANJE

Obrazovanje je neobično važan segment u pripremi dece za budući život. Tako nam govori i
Biblija. U Pričama Solomonovim (22:6) kaže se: „Uči dijete prema putu kojim će ići, pa neće odstupiti od
njega ni kad ostari.”
I Komunistička partija je shvatila da je obrazovanje važno za širenje njene filosofije. Godine
1919, komunisti u Sjedinjenim Državama usvojili su sledeći slogan: „Dajte nam jednu generaciju male dece
1
da ih mi učimo i vaspitavamo dok ne porastu, pa ćemo lako uspostaviti bolješvički oblik sovjetske vlasti.”
I Hitler je shvatio značaj obrazovanja. U govoru koji je održao 1939. godine, rekao je: „Kada
protivnik kaže: 'Neću preći na vašu stranu', ja mu mirno odgovorim: Tvoje dete već pripada nama. Šta si ti?
Ti češ umreti. Tvoji potomci, međutim, sada stoje na novom polju. Uskoro neće poznavati ništa drugo osim
2
ove nove zajednice!”
Nešto ranije, 1937, nemačkom narodu je saopštio: „Ovaj novi Rajh neće dati nikome svoju decu,
3
već će ih uzeti, dati im sopstveno obrazovanje i sam ih odgajati.”
Vilijem Z. Foster (William Z. Foster), predsednik Komunističke partije SAD 1932. godine je
napisao knjigu Ka sovjetskoj Americi. Odabrali smo za vas jedan odeljak u tekstu koji će vam puno toga red:
„U sklopu osnovnih mera koje će preduzeti, američka sovjetska vlada će usvojiti i sledeće, što će podstaći
kulturnu revoluciju: škole, koledži i univerziteti biće grupisani i biće pod upravom nacionalnog ministarstva
za obrazovanje i njegovih ogranaka. Programi će biti revolucionisani, očišćeni od religioznih, patriotskih i
4
sličnih sadržaja buržoaske ideologije.”
Foster se saglašava sa učenjima Karla Marksa, koji je u „Komunističkom manifestu”, u cilju
podsticanja komunizacije najrazvijenijih zemalja,napisao tačku 10, koja glasi:
,10. Besplatno školovanje za sve...”
Marks je, kao Hitler, Lenjin i Komunistička partija SAD, znao da će onaj ko kontroliše
obrazovanje mladih, kontrolisati i ekonomske i socijalne uslove pod kojima će oni živeti. Ukoliko svi budu
verovali u iste stvari, neće biti nikakve opozicije komunističkoj državi.
Sve ovo potvrdio je Bertrand Rasel (Bertrand Russejl) pišući o Johanu Fihteu (Johann Fichte),
koji je „tvrdio da obrazovanje treba da ima za cilj uništavanje slobodne volje, tako da đaci koji se školuju na
5
taj način postanu nesposobni... da misle drugačije od onog što bi želeli njihovi profesori.”
Rasel je ovo objasnio i na drugom mestu: „Propisani način života, usadivanje i zabrane će se
kombinovati još od najranijeg doba, da bi se proizvela vrsta karaktera i vrsta verovanja koje će vlasti smatrati
poželjnim, tako da bi svaka eventualno ozbiljnija kritika moći bila psihološki nemoguća. Čak i da svi budu
6
bedni, oni će verovati da su srećni, jer će im vlast reći da je to tako.”
U jednom izveštaju Udruženja školskih učitelja u okviru Nacionalnog obrazovnog udruženja
(National Education Association-NEA), pod naslovom „Obrazovanje u sedamdesetim”, kaže se:
„Škole će postati klinike čiji će cilj biti pojedinačni psiho-socijalni tretman učenika, a učitelji će
morati da postanu psiho-socijalni terapeuti. U taj sklop biće uključena i biohemijska i psihološka pomoć
prilikom učenja, pošto će se eksperimentalno uvoditi lekovi koji će kod učenika poboljšavati kvalitete
ličnosti, koncentraciju i pamćenje.
7
Deca će postati objekti za eksperimente”.
Ovi „eksperimenti” sa decom danas se sastoje od primene leka ritaina, koji ima namenu da
popravi ponašanje izvesnih učenika.
Nije, međutim, uvek bilo ovako.
Amerikanci u stara vremena nisu davali svoju decu državi da ih ona obrazuje.
Staviše, prve škole u Americi bile su privatne, uglavnom hrišćanske škole, u kojima su decu učili
njihovi roditelji ili učitelji koje su roditelji zapošljavali. Prvi udžbenik bila je Biblija, a sve troškove školova-
nja snosili su roditelji koji su želeli da im dete uči ono što oni žele.
Čak su i oci-osnivači Amerike strahovali zbog sigurnosti svoje dece, tako da su prvobitne
instrumente vlasti držali podalje od obrazovanja omladine.
Dejms Medison je, na primer, podigao svoj glas protiv mešanja vlasti u obrazovanje: „Ukoliko
Kongres može neograničeno da upotrebljava novac u cilju opšteg blagostanja... on onda može i da nametne
učitelje svakoj državi... Moči Kongresa podriće i same osnove, samu prirodu ograničene vlasti, koju je narod

258