Page 260 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

univerzitet. Tu je on počeo sa svojom „eksperimentalnom ili laboratorijskom školom”. U Čikagu se zadržao
do 1904, kada je prešao na Tičers koledž pri Univerzitetu Kolumbija. Tamo je ostvario svoj najveći uticaj na
polju obrazovanja.
On nikada nije predavao neposredno studentima, već se koncentrisao na podučavanje predavača.
Danas, 20 odsto svih direktora škole i 40 odsto svih vodećih nastavnika na koledžima imaju diplome sa
Univerzitetu Kolumbija, gde je Djui proveo mnogo godina kao rukovodilac Odseka za obrazovanje.
Djui je imao to zadovoljstvo da podučava četvoricu od petorice braće Rokfeler, uključujući i
najpoznatije od njih, Dejvida i Nelsona. Dejvid je posle toga otišao na Čikaški univerzitet, gde je stekao
titulu doktora nauka.
Njihov pradeda, Džon D. Rokfeler, osnovao je Generalni odbor za obrazovanje (General
Education Board), koji je bio prethodnica današnje Rokfelerove fondacije, sa ciljem da svet obrazovanja
uvede među bogataše. Predsednik ovog Odbora, Frederik T. Gejts (Frederick T. Gates), napisao je: ,,U našim
snovima imamo neograničene resurse a ljudi se poslušno predaju našim rukama koje ih oblikuju. Sadašnje
konvencije u obrazovanju blede iz naših mozgova i mi, neopterećeni tradicijom, sprovodimo našu dobru
20
volju nad zahvalnim i poslušnim ruralnim narodom...”
Djuijeva lična filosofija, zasnovana na ateizmu, socijalizmu i evoluciji, imala je uticaj na ceo
Univerziet Kolumbija, ne samo zahvaljujući radu na obrazovanju. Jedan student sa tog Univerzieta, Vajtekar
Čejmbers, koji je kasnije postao član Komunističke partije, o svojim studentskim danima napisao je, između
ostalog, i ovo: „Kada sam došao na Univerziet, moji pogledi na život i politiku bili su konzervativni i
prolazio sam kroz religiozno iskustvo. U vreme kada sam odlazio, sasvim po svom izboru, više nisam bio
21
konzervativan i nisam imao vere.”
Djuijeva odanost socijalizmu i komunizmu postala je očitija 1905. godine, kada je britansko
Fabijansko društvo otvorilo svoju američku filijalu, poznatu pod imenom Interuniverzitetsko socijalističko
društvo (Intercollegiate Socialist Society). Džon Djui je bio jedan od osnivača. Godine 1921, Društvo je
promenilo ime u: Liga za industrijsku demokratiju (League for Industrial Democracy), i obznanilo svoj cilj:
22
„Vaspitavanje za novi društveni poredak zasnovano na proizvodnji u cilju upotrebe, a ne u cilju profita.”
Nešto kasnije, Djui je postao predsednik ove Lige.
Krajem 1920. obišao je sovjetsku Rusiju da tamo pomogne u organizaciji marksističkog
obrazovnog sistema. Ali čak ni sovjetski komunistički ditkator Staljin nije mogao da toleriše Djuijevo
„progresivno obrazovanje”, te se vratio u Sjedinjene Države. Djuijevi učenici nisu bili, međutim, toliko
23
srećni, jer ih je Staljin sve proterao u Sibir.
Njegove ideje prihvatila je, zato, američka vlada. Godine 1969, Komisija za mentalno zdravlje i
decu izdala je saopštenje, u kojem se kaže: „Škola, kao glavna ustanova za socijalizaciju u zajednici, mora
24
da preuzme direktnu odgovornost za ponašanje dece i sistem vrednosti u dečijem razvoju.”
U Sjedinjenim Državama, porodica ili Crkva bile su tradicionalne ustanove koje su decu učile
vrednostima u životu. Postalo je očito da se porodična zajednica i verska učenja moraju uništiti, da bi škola
postala novi učitelj vrednosti. Komunistička partija je 1968. godine sasvim jasno izložila taj stav: „Noseći
25
teret brige za decu, pojedine majke preuzimaju odgovornost koja zapravo pripada društvu i vlastima.”
Tako je glavni problem planera postao kako da uklone majku iz kuće, da bi dete mogla da
vaspitava država. Jedno od najboljih oruđa koje planeri u tu svrhu mogu da upotrebe jeste inflacija, koja
nagoni muža da pozove i ženu da se uključi u proces sticanja novca za porodicu. To onda otvara dodatni
problem u porodici: ko će da brine za dete sada kada ni majka nije kod kuće?
Sada na scenu stupa vlast, dajući rešenje problema koji je sama stvorila: zabrinutoj porodici nudi
centre za dnevni boravak dece. 1 tako dete postaje državni štićenik u još mlađem uzrastu nego ranije.
Naravno, i druge organizacije pomažu u razaranju porodice, podstićući majku da napusti dom.
Novi pokret za „oslobođenje žene od dosadanih kućnih poslova” ima cilj da ženu odvoji od dece koja time
ostaju bez roditeljskog nadzora. Pokret za „oslobođenje žena”, ponekad i nesvesno, primorava ženu da
napusti dom.
Planeri dodatno opterećuju roditelje koji se odluče da svoju decu daju u privatne škole u kojima
se ne uče ateizam, humanizam ili evolucija. Ovakvi roditelji smetaju planerima i čine im mnoge probleme.
Jedan od tih problema izneo je bivši predsednik Univerziteta Harvard, Džejms B. Konant Games B. Conant),
koji je rekao:
„Verujem da ima razloga našem strahovanju da će dvostruki sistem srednjoškolskog obrazovanja,
bar u nekim državama, zapretiti demokratskom jedinstvu koje obezbeđuju naše javne škole. Konkretno, mis-
lim na želju nekih ljudi da povećaju uticaj i broj privatnih škola.„ Prema mom mišljenju, u našim školama
izlazi se u susret svim verama. Što bude više mladih koji pohađaju nezavisne škole, pretnja našem
demokratskom jedinstvu će biti veća.”

260