Page 261 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Gospodin Konant jedino nije objasnio na koji to način javne škole izlaze u susret svim verama,
kada danas svaki pojedinac ima pravo da zahteva da se iz škole izbaci bilo šta što vređa njegova realigijska
ili nereligijska verovanja. Setite se samo izbacivanja molitve iz škola zato što je to vređalo ateistu Medlin
Morej O'Her.
Ovakvu situaciju, koja baš svakome omogućava da zahteva uklanjanje iz škole elemenata koji
vređaju njegova „religijska osećanja”, još 1887. je opisao sveštenik A. A. Hodž (A. A. Hodge):
„Demonstrirani vam kako bi to izgledalo ako bi svako u državi imao pravo da iz javnosti ukloni
sve ono u šta ne veruje. Onaj ko najviše veruje morao bi da popusti pred onim koji veruje manje, a onda bi
taj koji veruje manje morao da popusti pred onim koji apsolutno ne veruje ni malo, bez obzira na to koliko bi
ta manjina ateista i agnostika mogla da bude minorna. Očigledno je da bi po ovoj shemi, ukoliko bi se ona
dosledno sprovodila širom Sjedinjenih Država, naš državni sistem narodnog obrazovanja bio najefikasniji i
27
najširi instrument propagiranja ateizma koji je svet ikada video.”
Vlada, naravno, pomaže svima koji žele da eliminišu jedinu opciju preostalu roditeljima koji se
brane: privatne škole. Na primer, 20. maja 1979. godine, Vrhovni sud je odbacio zakon po kojem roditelji
koji upućuju decu u privatne škole ne treba da plaćaju deo poreza za javne škole. Sada oni plaćaju dvostruko:
jednom za javne škole, a drugi put za privatne škole.
Sledeći problem postavljen pred planere bio je: u kojem dobu započeti sa obrazovanjem dece.
Predsednik Nacionalnog obrazovnog udruženja (NEA), Džejms Haris (James Harris), založio se u jednom
tekstu da „novac koji se sada troši... mora biti učetvorostručen, sa ciljem... da se obezbedi javno obrazovanje
28
dece počev od treće godine starosti.”
U izveštaju pod naslovom „Predviđanja za sedamdesete”, NEA je nagovestila da početak
školovanja treba da se pomera na mlađe godište: „Kada vanškolski i predškolski programi počnu s radom,
29
obrazovni radnici preduzeće formalnu odgovornost za decu koja napune dve godine.”
Doktor Robert S. Vud (Robert C. Wood), član Saveta za inostrane odnose (CFR-a) i predsednik
Univerzieta Masačusets, urgirao je da se ta granica pomeri još unazad: „Državni obrazovni sistem mora da
proširi svoje učenje na decu od jedne do pet godina starosti, zbog toga što porodica ne obavlja svoju
funkciju. Ona ne ispunjava svoju obavezu da decu pripremi za školu, i zbog toga program predškolskih
30
ustanova i dnevnih boravaka treba prilagoditi još mlađem uzrastu.”
Ne želeći da zaostane, predsednik Ričard Nikson je uzrast pomerio još unazad. On je izjavio „da
31
prvih pet godina života deteta treba da bude period izuzetne i specifične brige od strane države.”
Svima koji žele da decu što ranije odvoje od roditelja, svakako će koristiti otkrića jedne
organizacije koja se zove Centar za usluge u resursu obrazovanja (Educational Resourse Services Center). Ta
ustanova je zaključila da deca u dobu od 4 do 6 meseci mogu da nauče da čitaju, pre nego što nauče da
32
govore ili hodaju?!”
Roditelji koji smatraju da deca pripadaju njima treba da se zamisle nad ovom činjenicom, pre
nego što „edukatori” odluče da im otmu dete da bi ga naučili da čita u četvrtom mesecu života.
Sledeče logično pitanje koje nam se nameće jeste: Šta se događa sa roditeljima koji odbiju da
decu pošalju u škole koje ih uče nekim sasvim drugim vrednostima?
U jesen 1970. godine, šestoro dece je oduzeto od roditelja i predato domu za staranje zbog toga
što su roditelji odbili da ih pošalju u javnu školu u kojoj se predaje „seksualno obrazovanje”, što je u sukobu
33
sa njihovim verskim ubedenjima.
Godine 1932, jednom ocu su oduzeli kćerku zato što joj nije dozvoljavao da ide u školu koja se
34
nalazila u delu grada u kojem je cvetao kriminal. Sudija je odlučio da je otac kriv.
I nedavno, avgusta 1981, deca jednog pastora bila su prinuđena da se vrate u školu iz koje ih je
on ispisao, tvrdeći da škola izlaže njegovu decu homoseksualizmu i drogama, što je u suprotnosti sa
35
njegovim verskim shvatanjima.
Ovakvo delovanje sasvim je u skladu sa stavom koji je zauzeo Džerman Vajt (German White),
službenik u Zavodu za razvoj dece Sjedinjenih Država (U. S. Office of Child Development). On je izjavio:
„Roditelji ne bi trebalo da budu nekompetentni, međutim, oni to jesu, i jedini lek je državno uspostavljanje
36
privatnih standarda podizanja dece.”
Dakle, ako se smatra da roditelji nisu kompetentni, onda oni nisu u stanju da odgajaju decu, zbog
čega za to treba da se pobrine država. Ona će im pronaći nove roditelje.
Ti novi roditelji zovu se učitelji.
Ovi, od države odabrani roditelji svrstani su u dva udruženja. Jedno je NEA (National Education
Association), Nacionalno obrazovno udruženje, a drugo AFT, Američka federacija učitelja (American .
Federation of Theachers).
Izvršni sekretar NEA-e gotovo dvadeset godina, počev od 1935, bio je Vilard Givens (Wilard

261