Page 144 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Dekster Vajt, a izveli Mao Cedung i Ču Enlai?
Godine 1971, Senatski komitet za sudstvo objavio je dokument na 28 stranica pod nazivom
„Ljudski životi, cena komunizma u Kini”. U ovom dokumentu se zaključuje „da su Mao i Ču Enlai
63
odgovorni za smrt najmanje 64 miliona ljudi.”
Pored ovih stravičnih žrtava, kineske komunističke vlasti imaju i druga područja „progresa”,
zbog kojih treba da se ponose. Valentajn Ču (Valentine Chu) je profesionalni novinar koji je rođen i odrastao
u Kini, ali je izbegao pred komunističkim režimom. Godine 1963. je napisao knjigu pod naslovom Ta ta, tan
tan, priča iz središta komunističke Kine. Gospodin Ču posvetio je poglavlje komunističkim naporima da ra-
zore porodicu u Kini. Iz tog poglavlja donosimo jedan odlomak:
„Svugde je porodica izvor snage i hrabrosti, kao i emocionalna luka u vremenima velikih potresa
i lične nesreće. U Kini ona je bila i nešto više. Bila je samo društvo. Kineski komunisti su, naravno, bili
svesni da njihova vlast nad narodom ne može biti uspešna sve dok se ne uništi monolitni porodični sistem,
64
zajedno sa religijom i konvencionalnim moralom. Postarali su se da to učine čim su došli na vlast.
Jedan od poteza kojim su komunisti uništavali porodicu bio je da kineske majke odvoje od
njihovog doma i da ih pošalju da rade na poljima kao nadničari. „Boston gloub” (Boston Globe) od 31.
januara 1973. tvrdi: „Devedeset procenata žena radi u fabrikama ili na poljima a posle toga mora da pohađa
65
nastavu”. To očigledno ostavlja sasvim malo vremena za ulogu supruge, majke i domaćice.
Povezan sa prethodnim, načinjen je potez koji je Ču Enlai nazvao „sistemom komuna”, prema
kojem su ljude, žene, decu i starce razdvajali u posebne radne logore. Uništavali su im grobove predaka a
66
bračne odnose isključivo sveli na od partije kontrolisane seksualne kontakte.”
Ima, međutim, ljudi koji smatraju da ovih 64 miliona mrtvih, sva razaranja porodica i
uspostavljanja komuna nisu previsoka cena.
Dejvid Rokfeler je o žrtvama Revolucije, po svom povratku iz Kine, 1973. godine, rekao sledeće:
„Kolika god bila cena Kineske revolucije, ona je očigledno uspela, ne samo u stvaranju
efikasnijeg i prosvećenijeg upravljanja, već i u negovanju visokog morala i zajedničkih interesa... Društveni
elementi u Kini, pod rukovodstvom predsednika Mao Cedunga, jedan su od najznačajnijih i najuspešnijih u
67
ljudskoj istoriji.”
Ova izjava gospodina Rokfelera došla je nešto manje od tri godine posle zahteva predsednika
Mao Cedunga da „... svet porazi Sjedinjene Američke Države. Tražio je od naroda sveta da se ujedine i
68
pobede američke agresore i njihove poslušne pse.”
Došlo je vreme da se američka zvanična politika prema Kini promeni. Trebalo je priznati vlasti u
komunističkoj Kini kao legitimne, a prekinuti sve diplomatske odnose s Tajvanom. Premijer Ču Enlai, sudeći
prema saopštenju koje je izdala administracija predsednika Niksona, 15. jula 1971. je u ime Narodne
Republike Kine: „uputio poziv predsedniku Niksonu da poseti Kinu, u vreme koje će naknadno biti
69
određeno, svakako pre maja 1972. godine. Nikson je sa zadovoljstvom prihvatio poziv.”
Nije bilo slučajno to što je predsednik Nikson prihvatio poziv upravo 15. juna 1971, istog dana
kada je Radio-Peking emitovao sledeći poziv: „Narodi sveta, ujedinite se i pobedite američke agresore i
70
njihove poslušne pse.”
Američka štampa i predsednik Nikson odbili su da obelodane ovu hipokriziju kineskih vlasti.
Niksonova podrška „crvenoj” Kini bila je zaista čudna. Kad je bio predsednički kandidat, 1968.
godine, Nikson je izjavio: „Ja neću priznati Kinu i neću se složiti da bude primljena u Ujedinjene nacije...” 71
A u svojoj knjizi pod nazivom Šest kriza, napisao je: „Prijem Kine u Ujedinjene nacije bio bi ismevanje
odredaba Povelje, koja ograničava svoje članstvo na „nacije koje vole mir”. A ono što najviše obespokojava
jeste činjenica da bi priznavanje Kine donelo poštovanje komunističkom režimu, čiji bi uticaj

144