Page 141 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

„Svedoci pred Mek Karenovim (McCarren) Komitetom četrdeset sedam osoba u vezi sa Institutom za
pacifičke odnose identifikovali su kao komunističke ili sovjetske agente.”
Institut za pacifičke odnose je želeo da promeni svest Amerikanaca u odnosu na pacifičke odnose
njihove vlade ili, da budemo precizniji, u odnosu na politiku prema kineskoj komunističkoj vlasti. Jedan od
načina da se sve ovo postigne bio je uticaj na mlade Amerikance. U tu svrhu, „američke škole kupile su
milion primeraka udžbenika koje je pripremio Institut za pacifičke odnose. Američka vlada podelila je nekih
45
750 000 primeraka pamfleta IPR-a vojnicima Sjedinjenih Država i pacifičkom ratištu.”
Pojedini članovi Instituta za pacifičke odnose nisu, međutim, u potpunosti podržavali što je IPR
činio, pa su pokušali da obaveste javnost o nekim njegovim ispadima. Američki biznismen Alfred Kolberg
(Alfred Kohlberg), član IPR-a, svedočio je pred Koksovim Komitetom koji se bavio delovanjem fondacija.
Rekao je da:
„... uopšte nije obraćao pažnju na to što je IPR proizvodio, sve do 1943. godine, kada je pogledao
neke materijale i shvatio da su sumnjivi. Zatim je proučio hrpu materijala IPR-a i napravio poduži izveštaj
koji je 1944. poslao gospodinu Karteru, sekretaru IPR-a, i svim zvaničnicima. Rezultat svega toga bio je da
je stupio u vezu sa gospodinom Viletsom (Willets), potpredsednikom Rokfelerove fondacije. Leta 1945.
napravljen je dogovor, očigledno pod uticajem gospodina Viletsa, da se formira tročlani komitet koji če
saslušati optužbe gospodina Kolberga i njegove dokaze o komunističkoj infiltraciji! u propagandu, i na
osnovu toga napraviti izveštaj za IPR i Rokfelerovu fondaciju. Kasnije se, očigledno na insistiranje
gospodina Kartera, gospodin Vilets povukao kao medijator. Karter je nagovestio da če preuzeti stvar u svoje
ruke. Nikakva istraga nije sprovedena. Rokfelerova fondacija je, i pored svega, nastavila da podržava
Institut. Prema izjavi gospodina Viletsa, specijalni Komitet zvaničnika IPR-a uzeo je na sebe odgovornost da
ispita stvar. Posle toga, zvaničnici su izjavili da je 'Izvršni komitet ispitao optužbe gospodina Kolberga i
46
našao da su one netačne i neodgovorne'.”
Glavna namena Instituta za pacifičke odnose nije isplivala na površinu sve do završetka duge i
krvave Kineske revolucije, koja se okončala tako što su komunisti prigrabili vlast u najmnogoljudnijoj zemlji
sveta,
Priča o ulozi Instituta za pacifičke odnose u ovim događajima počinje 1923. godine, kada se
doktor Sun Jat Sen, vladar Kine, povezao sa komunističkim idejama. On je uspostavio veze sa komunistima
Sovjetskog Saveza i prihvatao njihove savete,„... pošto je bio prijatelj i poštovalac Lenjina, pristalice
47
ekonomske filosofije Karl Marksa...”
48
49
„Sun Jat Sen je poslao svoga zakonitog naslednika Čang Kaj Šeka u Moskvu kako bi naučio
vrednosti komunističke filosofije. Jedan čovek je, međutim, drugačije savetovao Sun Jat Sena, poslavši mu
svoju knjigu pod naslovom Društvena interpretacija istorije. Autor ove knjige bio je njujorški zubar Moris
Vilijem (Maurice William)... jedan od osnivača američke Socijalističke partije. On je bio blizak sa
socijalističkom hijerarhijom, i dobro je upoznao sve aspekte njihovog rada. Došao je do zaključka da su svi
50
radikali nerealni i da su prevaranti. Napustio je Socijalističku partiju a razloge izneo u ovoj knjizi...”
Knjiga je imala ogroman uticaj na Sun Jat Sena, koji je „čitao i ponovo iščitavao Vilijemsovu
knjigu. Posle nekoliko meseci, odbacio je komunizam i počeo da radi na uspostavljanju republike, nalik na
51
onu koju su naši oci-osnivači zacrtali Ustavom Sjedinjenih Država.”
Sun Jat Sen je vladao Kinom još dve godine, do 1925, kada je umro. Njegov naslednik postao je
Čang Kaj Šek. Približno u to vreme, Čang je proživeo religiozno iskustvo posle susreta s Mej Linsung,
kćerkom jednog hrišćanskog misionara.
Čang je otišao kod njenog oca, zatražio njenu ruku da bi, nešto kasnije, i sam postao hriščanin.
To se dogodilo 1927, pošto je Čang bio oduševljen vrlinama i kvalitetom ljudi za koje je znao da su hriščani.
Priču je potvrdio i Volter Džad (Walter Judd), hrišćanski misionar u Kini, a kasnije i američki kongresmen.
Nije bilo slučajno, dakle, što je kineska komunistička revolucija počela upravo 1927.godine. Nju
su pokrenuli Ču Enlai i Mao Cedung.
Čang Kaj Šek je započeo korenite promene kineskog društva 5. maja 1931. godine, kada je
sazvao Narodnu skupštinu koju je predstavljalo 447 delegata, izabranih od strane seljačkih udruženja,
radničkih unija, obrazovnih i profesionalnih asocijacija i od strane Kuomintanga, političke partije Sun Jat
Sena. Ove delegate nije izabrao direktno narod, ali su ih izabrali članovi raznih udruženja i organizacija.
Čang je pokušao da na ovom skupu učini dve stvari:
1. želeo je da delegati usvoje Privremeni ustav, prvi u istoriji Kine, i
2. nadao se da će na narod preneti deo svoje vlasti preko njihovih predstavnika.
Skupština je usvojila Privremeni Ustav, i predviđalo se da će narod konačno, do 1935. prvi put
izaći na slobodne izbore i izabrati predstavnike za skupštinu.
Pored usvajanja Ustava, Skupština je obećala narodu Kine i da će Vlada:

141